Иста мета, исто растојање, овако аналитичар Душан Пророковић оцењује извештај Брисела у вези са поглављем 31, где се дају препоруке Београду да побољша усаглашеност са декларацијама ЕУ и одлукама Савета и да усвоји закон о механизму праћења за спровођење рестриктивних мера ЕУ, читај санкција против Русије. Констатује се и да се Србија није прикључила одлукама Савета укључујући рестриктивне мере ЕУ кад је реч о, како се наводи, нелегалној анексији Крима од стране Русије и догађајима у источној Украјини и указује на „висок ниво контаката са Русијом“.
„Од Србије се очекује да прати политику ЕУ када је реч не само о Русији него и о осталим спољнополитичким циљевима, али проблем је што спољна политика ЕУ не постоји. Чланице ЕУ се јесу усагласиле да уведу санкције Русији, али кад погледамо њихов однос према низу других питања од Сирије преко Либије и односа са Кином, видећемо велики степен несагласности. Тако да не знам шта би Србија требало да прати кад имамо неспоразуме унутар саме Уније“, каже Пророковић.
Занимљиво је и да су у недељи у којој је писан извештај Европске комисије за Србију у оквиру поглавља 31 Москву посетила два висока званичника две водеће земље Европске уније: бивши председник Француске Никола Саркози и актуелни немачки вицеканцелар Зигмар Габријел. Обојица су подвукла да Брисел и кључне европске државе морају да мењају свој однос према Москви, јер санкције и затегнути односи штете и једној и другој страни.
„Због свега тога поглавље 31 не видим као покушај да се Србија приволи да прати спољну политику ЕУ, јер нити таква политика постоји нити ће, овако како је формулисана против Русије, дуго опстати, већ пре свега видим као коришћење једног канала од стране Вашингтона да изврши јачи притисак на Србију. САД су и до сада користиле ЕУ и њене институције да уређују политичке односе на Балкану, а не видим да се нешто у том смислу мења нити да ветар дува са неке друге стране“, наводи Пророковић.
На питање да ли тон извештаја ЕК показује да тесни односи Србије и Русије остају трн у оку Брисела, наш саговорник каже да такав ниво односа свакако смета Европској унији, а да је набрајање посета председника Србије Москви и руског председника Београду, као и вежби војске две земље „порука нашим властима да се сваки њихов корак помно прати и да се њихове активности архивирају“, и „нека врста упозорења“ да се направи нови баланс и да се „тамо ређе путује“.
„Односи Србије и Русије свакако нису по вољи ЕК, али не бих рекао да су трн у оку“, каже шеф одбора за европске интеграције Скупштине Србије Александар Сенић, који се слаже да се тврдње о „високом нивоу“ тих односа може протумачити као замерка, премда то нигде није написано.
Он подсећа да Европска комисија захтева од Србије да у потпуности прати спољну и безбедносну политику Европске уније, а да је ове године ниво те усаглашености 65 одсто у односу на 62 одсто прошле године.
„Што се тиче доношења закона којим би могле да се уведу санкције Русији, мислим да тај закон у овом тренутку Србији није неопходан и да постоје много крупније ствари које Србија треба да решава. У наредном периоду фокус треба да буде испуњавање предлога, сугестија и нивоа правне регулативе ЕУ у поглављима 23 и 24, а поглавље 31 ће у неком тренутку доћи на ред, али до тада се могу променити односи између ЕУ и Русије. Србија не треба да уводи санкције Русији, ни у овом тренутку ни следеће године, јер није допринела да се односи између Русије и ЕУ компликују и заоштравају“, истиче Сенић.
Према његовим речима, поглавље 31 могло би да дође на ред најраније за три године, док нас, хипотетички гледано, до чланства дели од пет до десет година.
„Тада ће, као што је Хрватска иступила из ЦЕФТА да би пруступила ЕУ, тако и Србија, да би постала чланица Уније, морати да иступи из свих других споразума које ЕУ нема са другим земљама. То правило је сасвим јасно. Али треба оставити и могућност да ЕУ преговора у име Србије са Русијом око тога како и на који начин ће се заштитити интереси Србије као нове чланице ЕУ. Причамо хипотетички и о периоду који није краћи од пет година, али вероватно ће тај тренутак доћи до 10 година, тако да је незахвално давати прогнозе“, истиче Сенић.
Пророковић пак указује да ниједно поглавље, чак и да се отвори у блиској будућности, неће бити затворено за дуго времена.
„Поставља се питање како ми да уђемо у ЕУ кад јавност у европским земљама не жели проширење. Последње истраживање из Немачке од пре неких годину и по показало је да се 70 одсто грађана Немачке противи пријему балканских земаља у ЕУ. Данас је то много више, тако да не видим механизам да будемо примљени. Ово су само димне завесе које треба да послуже убеђивању српске јавности како имамо европску перспективу“, закључује Пророковић.
