Разговарамо неколико дана након што смо успели да спречимо да Косово уђе у Унеско. Грађани Србије дочекали су то са помешаним осећањима — с једне стране понос, а с друге — зебња, јер сви знамо да то није коначно решење. Први пут после дужег времена у некој међународној организацији донета је одлука у нашу корист, а не на нашу штету. Да ли то значи да заиста велике силе нису успеле да спроведу своју одлуку? Да ли то значи да смо ми толико јаки да можемо да диктирамо темпо или је то нешто друго?
— Србија је штитила своје. Србија је бранила оно што је њено, оно што су цивилизацијске тековине и ми не мислимо да смо много јаки, али да су неке друге велике силе покушале на сваки начин да помогну и допринесу победи Приштине, у то нема никакве сумње. Неки од њих су своје најјаче људе послали у Париз. Представници великих сила направили су посебне канцеларије где су доводили по пет представника различитих земаља, вршили притисак на њих како да гласају, па су неки у последњем тренутку променили своје ставове. Свој став је променио Таџикистан, са којим смо разговарали четрдесет минута пре почетка Генералне конференције, који нам је потврдио по ко зна који пут да ће бити против. Онда се у сали нису ни појавили, вероватно је стигао позив из Турске. О неким другим позивима и о притисцима боље да не говоримо пошто су нам представници неких афричких и азијских земаља недвосмислено потврдили да су имали такве позиве да су морали уши да затворе да не би слушали тај тон, начин на који им се износе претње. Ни о изражавању жаљења што Косово није део Унеска, као и хистеричној кампањи, све уз псовке и претње које смо чули из Приштине. Када кажем псовке, замислите када вам Хашим Тачи каже да је неко водио фашистичку кампању, замислите када Хашим Тачи узме у уста реч фашизам, онда вам је јасно у ком стадијуму се свет налази данас! Ми смо се трудили да на то не одговарамо. Мислим да је најбоље одговорити на то кратким осмехом и наставити залагање за дијалог и нормалне односе, али се више не правимо да не видимо ко је шта, како и на који начин радио, ко нам је помагао, ко нам у најмању руку није помагао. Ми смо мали, али Србија чува своју независност љубоморно, Србија чува своју слободу и своју самосталност и Србија ће то, упркос све већим притисцима са различитих страна, организовању појединих медија, организовању бројних организација, чудних неких пројеката и ствари, наставити да води такву политику и убеђен сам да ће Србија успети да остане на том путу.
Можемо ли ми ово да сматрамо још једним доказом да се свет мења, да долази крај монополарног света, што се може видети и на примеру Србије. Ми знамо да се пре годину-две није могло десити да Америка и Европа подржавају некога и да то не прође у било којој институцији.
— Ја немам намеру да се бавим глобалном политиком. Председник сам Владе мале земље, бројчано малог народа, срећом само бројчано, и моја намера је да штитим наше интересе. Оно што ја примећујем је све веће неповерење и све већа себичност које изражавају бројне земље широм света, што можда негде и није лоше да свако брине о својим интересима, да свако води рачуна о својим интересима. Не постоји начин да ви натерате Аргентину да призна независност Косова. Захвални смо Словачкој, Кипру и Шпанији, иако су земље Евопске уније, што то, разуме се и због својих интереса, нису могли да ураде. Али сада људи виде да то сутра и њима може да се догоди. То виде бројне земље широм света. Међу исламским земљама имате седам држава које су гласале директно против, а и значајан број уздржаних. То говори да земље почињу да брину о свом суверенитету, о ономе шта њих може да задеси и то јесте једна озбиљнија промена. Људи су схватили да имају право на свој глас. То је можда најбоља дефиниција онога што се догодило. Чекајте, па и Србија у претходном периоду није смела ни да каже, када кажемо у претходном периоду, годинама пре нас, дакле од противправног проглашења независности Косова, Србија није смела своје мишљење да каже. Сећате се када смо ишли са резолуцијом у Уједињене нације, па смо сами променили резолуцију.
Тада смо дозволили да о Косову одлучује Брисел. А сада смо успели да одложимо решавање пријема Косова у Унеско како би се одлука донела у Бриселу, а знамо да тамо седе исти они који су гласали за албанску иницијативу…
— Не идемо у Брисел. Ми смо нудили да се решава у Бриселу, јер смо тамо о свему разговарали. Желим да Вам то у неколико речи напоменем. Пет пута сам пред госпођом Могерини, пет пута пред Хашимом Тачијем и Исом Мустафом недвосмислено рекао: „Људи, хајте да разговарамо о Унеску овде, у Бриселу, јер је нормално да о свему разговарамо у Бриселу где водимо дијалог.“ Пет пута ми је одговарано да им не пада на памет да о Унеску разговарају у Бриселу, зато што су били сигурни да та њихова иницијатива пролази. Били су уверени да Србија не може да добије, хтели су да оне који су били против признања независности притисцима одведу у уздржане. Направили су широку акцију и са појединим исламским земљама, уз велику подршку Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и Немачке. На све то чак су почели да вичу, а Албанци у Бриселу су претили да ће рећи да смо ми измислили да смо о томе уопште говорили, јер је то нормално, то пролази сигурно. Шта је била њихова тактика? Њихова тактика је била: „Ми ћемо све да гурамо против Србије и све што не зависи од Србије, а оно где нам је Србија неопходна, ту ћемо да водимо преговоре да натерамо Србију да направи компромис.“ То у ствари нису компромиси, него Србија мора да даје концесије и прави уступке. Ми смо тражили да причамо о свему. Не, нису хтели. Пошто у хтели да се о Унеску не разговара, о Унеску се у Бриселу не разговара.
Можемо ли ми сада на неки начин да вратимо цео проблем Косова у Уједињене нације?
— Тешко да ће то моћи да се уради, али важно је да ми јесмо привржени дијалогу у Бриселу, али Уједињене нације су важан сегмент и веома важно место где се о много чему одлучује. Постоји једна врста забуне код нас, у нашем народу, јер људи нису пажљиво прочитали Бриселски споразум. Многи су измишљали по новинама како смо дужни да их подржимо у уласку у сваку организацију. То уопште није тачно. То је био један од разлога зашто ја нисам желео да прихватимо првобитни предлог Бриселског споразума у којем је писало да ми треба да их подржимо у уласку у Уједињене нације. Сви остали министри, осим Вулина и мене, били су за то да се то прихвати — и Дачић и Сузана Грубјешић и сви остали који су тада тамо били. Ја сам рекао да то не долази у обзир. Онда су дошли притисци, а ја сам рекао да то нећемо да прихватимо упркос свему. Онда су они то променили, па је речено да их нећемо ометати на путу европских интеграција. А о европским интеграцијама не одлучујемо ми, одлучује Брисел. Брисел их је наградио Споразумом о стабилизацији и придруживању, Брисел ће их наградити визном либерализацијом, а они су одустали од онога што су потписали, што је за мене запрепашћујуће… И то што се догодило, нико није коментарисао. Они су се у претходном периоду договарали, правили некакве бајколике представе за цео свет, нису бајколике, бајке обично имају срећан крај, са тим сузавцем и са свим тим циркусом, а онда су рекли: „Е, ми сад вршимо тактичку акцију у којој ће наша Јахјага да тражи од Уставног суда да добијемо месец дана, а онда ће Уставни суд да нам каже да је све у складу са уставом Косова и ето нама отворених даљих разговора са Србијом и ми решавамо све своје проблеме.“ То је било њихово образложење за међународну заједницу. Када су овде били представници западних сила, Европске уније, они су мени управо то рекли: „Дајте им само мало времена, то је њихов трик, њихова тактика како да то ураде.“ Ја сам им рекао да то није истина и да је то потпуно немогуће, они то раде да споразум никада не би ступио на снагу. Они су рекли: „Па видећете ускоро.“ Дочекали смо то ускоро и видели смо да, нажалост, они или нису говорили истину, а ја не желим то да кажем, већ желим да кажем да нису били у праву, а види се да смо ми говорили истину. Шта нама сада следи? Не знам, желимо да учествујемо у дијалогу, али како да разговарате када вам се појави Улрике Луначек која каже: „Е, па то треба да се промени.“ Како да се промени оно што смо потписали у Бриселу?
Па рецимо — Брисел 2, 3, 4, 16.
— Може да буде и шта год, само ми је ту једно питање проблематично. Ми смо се нешто договорили, ми смо нешто потписали. Да ли они сада мисле да то што су потписали и то што смо се договорили тешком муком после годину дана преговора, могу да кажу пуј пике не важи, ви Срби сада морате да се сложите са тиме да оно што је потписано под окриљем Европске уније у Бриселу, мора да се промени? Ако је тако, онда то више нема никаквог смисла, онда не разумем о чему се ту ради и ја просто не желим да верујем да је могуће да такве идеје код било кога у Европи још постоје. Драго ми је што постоји таква забринутост за устав Косова код људи попут Урлике Луначек, и верујем да ће на такав начин да цене и поштују Устав Србије.
И ја се надам. Знамо да трпите огромне притиске, Ви сте досад успевали да им одолите до неке границе, негде сте правили и компромисе, немогуће је не правити компромисе, да ли нас могу натерати да избацимо преамбулу из Устава да је Косово неодвојиви део Србије? Много пута сте рекли да постоји граница преко које Србија не може да пређе. Где је та црвена линија коју Ви нећете да пређете?
— Србија неће ни експлицитно ни имплицитно да призна независност Косова. То је већ постала помало досадна реченица коју стално понављам, али видели сте начин на који смо се борили за Унеско, видели сте начин на који смо се борили за Заједницу српских општина. Сетите се да смо некада критиковали Дејтонски споразум, а на крају смо дошли у ситуацију да се држимо и хватамо за Дејтонски споразум. Тако се сада хватамо и држимо за Бриселски споразум, који као што видите, неки други неће да спроводе у дело. То показује да упркос нашим разумљивим уступцима, свакако их је било, ипак нисмо тако лоше преговарали и да смо нашли начин да заштитимо свој народ и да урадимо оно што можемо, а да ту границу која говори о експлицитном или имплицитном признавању независности ниједног секунда нисмо прелазили. То је суштина наше политике по питању Косова. Наша је обавеза очување безбедности наших људи, побољшање животног стандарда на Косову и Метохији, брига према људима, и мислим да смо и у овом формално-правном политичком делу, успели то да урадимо.
А Устав? Избацујемо — не избацујемо?
— Ми још нисмо ни почели да разговарамо о променама Устава. Ја не бих да говорим шта све може да се деси, не зато што нешто унапред прејудицирам, уопште то не радим, али нисмо ни донели одлуку да мењамо Устав, нисмо ни отворили ту тему, а да онда говорим какве ће снаге да буду и шта би било кад би било поприлично је бесмислено.
Неколико речи о позицији преговарача. Мала земља наравно нема велику снагу, то је увек тако било и смо и кроз историју морали да се ослањамо на велике силе. Како се човек осећа када се нађе у ситуацији, а Ви сте описали ситуацију која је за мене веома сликовита и шокантна, да морате да лежите на поду јер Вам људи за чију се наклоност боримо не дозвољавају ни да се одморите, а Ви и даље разговарате са представницима такве Европе. Имате ли Ви осећај понекад да сте ипак мало јачи, јер знате да имате пријатеље који ће Вам, уколико је то могуће, помоћи?
— Покушаћу да анализирам све то о чему сте говорили. Ми имамо много пријатеља, али пријатеља никада није довољно. У неколико наврата показивало се ко су пријатељи на које можемо да рачунамо у свакој ситуацији, а ко су пријатељи на које можемо да рачунамо само у оним ситуацијама када то њима одговара. Ја мислим да је то најбоља дефиниција и да то у Србији умеју да препознају. Ми желимо да будемо део Европске уније, то је наша званична политика, желимо да припадамо том типу друштва, али ја морам да кажем да сам ја, као што сте то видели, неколико пута рекао и није ми тешко да то поновим — Влада Републике Србије док сам ја на њеном челу, а никада не знате, можда сутра већ нећу бити, неће уводити санкције Руској Федерацији. Влада Републике Србије имаће веома добре односе са председником и Владом Руске Федерације. Те односе ћемо да развијамо и убудуће и ми смо захвални Руској Федерацији на подршци коју смо имали и у Уједињеним нацијама, подршци коју смо имали у Унеску, жељи да развијамо што ближе економске односе и такве односе ћемо, и економске и сваке друге, наставити да развијамо. Знате, када сте мала земља, недовољно снажна, онда је за вас посебно тешко да заштите своје интересе, што наш народ тешко разуме. Наши људи би увек да опробају мишиће и нешто би снажније рекли некоме, али ја мислим да је за нас веома битно да водимо политику мира, политику стабилности. Народ, па и његове представнике, на крају крајева, никада нико не може да превари, увек умеју добро да препознају где су стварни пријатељи, а где су непријатељи.
Кад смо већ код политике стабилности и пријатељства — Ви сте заиста у последње време пружили руку пријатељства околним земљама, без обзира на оно што нас је у блиској прошлости раздвајало и чинило непријатељима. У принципу, они нису увек одговарали истом мером. Оно што мене посебно чуди је што Европа то не цени. Ми смо за спољну политику добили тројку, иако покушавамо да будемо фактор стабилности и мада сви признају да без нас нема стабилности.
— Ми смо, Љубинка, за спољну политику добили тројку због односа према Руској Федерацији.
Да, у извештају нам броје и јабуке које смо извезли за Русију.
— Иначе, да нема таквог нашег односа према Руској Федерацији, ми бисмо добили петицу, а одједном бисмо били бољи и у свим осталим сферама.
Имали смо прилике да чујемо у Вашим последњим интервјуима да неки не желе јаког лидера овде, па сте онда поменули да су Вам имплицитно запретили румунским сценариом. Заиста смо сведоци да се на овој територији дешава нешто што би се можда условно могло назвати „балканским пролећем“, или ја можда претерујем, али имате Црну Гору, Македонију…
— Не претерујете, мој термин је „балканско пролеће“. Човек треба да се прави да је слеп и глув па да тако нешто не види. Шта је смисао не разумем, мали сам човек, представник мале земље. Ми са свим тим земљама желимо најбоље могуће односе, од Американаца до свих земаља Европске уније, али постоје неке чудне ствари за које ја не могу увек да пронађем образложење. Имам једну ствар на коју немам одговор. Како је могуће да људи из Европске уније после доношења одлуке Уставног суда, и то на захтев председнице Јахјаге, немају никакав коментар, а нама су у стању да коментаришу невероватне ситнице. Нама су у стању били да коментаришу онај БИРН и Западну Тамнаву када су лагали, ако се сећате око тендера где је и Светска банка рекла да је све било чисто и у складу са процедурама Светске банке. За те лажове су се јавили да интервенишу, а нису за оно што је суштина Бриселског споразума, јер Бриселски споразум се састоји од петнаест тачака, шест од петнаест тачака се односи на Заједницу српских општина. За тих шест тачака њима је свеједно, није важно, ето десило се, можда ће да буде једног дана, наставиће се дијалог. О чему?! О чему када суштину Бриселског споразума неко не жели да испуни, јер Европска комисија ћути. Ваљда смо ми криви што смо се бранили, што смо штитили своју земљу у Унеску, иако нас нико није ни питао, нико нас није ни обавестио да ће да иду са иницијативом да Косово постане члан Унеска, али ето, страшно смо криви, јер како сте се дрзнули, Срби, да помислите да штитите своје манастире и цркве и како сте се дрзнули, Срби, да покушате да заштитите своју земљу.
Ако немате ништа против, ја бих рекла нешто потпуно лично…
— Само напред.
Докле ћемо то да трпимо? Ја, рецимо, лично не знам да ли бих дозволила да ми раде оно што Вама раде. Не Вама лично. Европа више није она Европа која је била када смо ми желели да постанемо њена чланица. А и да јесте — Европа која се према нама понаша као према неком дивљем племену којем могу да раде шта год хоће, она није мој сан.
— Хвала Вама на Вашем личном ставу. Мој став као председника Владе Србије је да Србија јесте на европском путу, али од Европе тражимо само да Србију поштује, а плашим се да нам се понекад догоди да то поштовање у правом смислу речи не добијамо. Надам се да ћемо га имати више у будућности.
Надам се и ја. Волела бих још мало да разговарамо о томе зашто је наша спољна политика оцењена тројком. Ви сматрате да је узрок — однос према Русији. Ви сте се недавно вратили из Русије, та посета је доста најављивана у нашим медијима, очекивало се много тога, неки су пожелели да се наоружамо, да постанемо велика сила као Русија, да имамо све што они имају… Да ли бисте нам рекли шта смо заправо у области наоружања договорили и мало више о посети — просто није било званичних изјава које би се детаљније тиме бавиле…
— Неколико ствари могу да кажем. Могу да кажем да смо разговарали о економији и да смо важне ствари постигли и да смо изузетно задовољни тиме што је господин Рогозин постао копредседник мешовитог комитета. Очекујемо његову посету почетком године у јануару месецу у Београду, да неколико битних тема и ствари договоримо, од снабдевања гасом за Азотару и МСК-а, што је, немојте да сметнете са ума, иако нашим људима није нарочито интересантно, за нашу земљу од готово кључног значаја. То је основна сировина, то су наши велики извозници, фабрике које запошљавају велики број радника, које нам држе де факто јужно-банатски и северно-банатски округ. То је за нас од изузетног значаја. Мислим да и запошљавање и упошљавање капацитета наших грађевинских компанија, већи туристички потенцијали, јер први пут велики руски оператери стављају на своју листу Београд и Копаоник… Још ћемо морати много тога да радимо да за захтевно руско тржиште понудимо Врњачку Бању, Соко Бању, Палић и друга наша туристичка места. Мислим да смо се о много важних ствари договорили. Што се тиче наменске индустрије, разговарали смо и са представницима „Камаза“ да се направи сарадња о изласцима на трећа тржишта, јер ми имамо наше хаубице које могу да иду на руске камионе. Руски камиони имају независно вешање и могу да носе преко 35 тона. То је веома добар пословни модел за обе стране и мислим да се већ на једном или два места у свету нешто тако и догађа. То радимо. Разговарали смо и о томе како и на који начин да заштитимо нашу земљу. Ми нисмо тражили не знам каква офанзивна оруђа и оружја. Оно што тражимо то је да можемо своју земљу да заштитимо од балистичких ракета. О томе смо разговарали и о томе ја не могу ништа више да Вам кажем.
Разумем. Да ли сте разговарали о могућности да ми добијемо неки кредит да се наша наменска индустрија, за коју сте ви рекли да у овом тренутку није способна ни пет хеликоптера да ремонтује, оспособи за даљи заједнички рад.
— Ми ћемо о томе да разговарамо зато што је то велики посао за нас ако будемо могли да добијемо те хеликоптере из Пољске и Чешке, и ми ћемо да пронађемо начин и имаћемо довољно резерви у буџету да то урадимо. Нама недостаје знање, марљивост и посвећеност. За то ћемо новац да пронађемо. Није то проблем, проблем је у томе што морате да имате људе који ће то да раде. Ми имамо људе у „Моми Станојловићу“ који то знају, али само тамо. Ми више немамо инжењере који су као некада могли те послове да раде. Ми сада морамо да уложимо и у радну снагу, морамо комплетан систем да мењамо и да видимо како да се томе прилагођавамо. Зато сам захвалан руској страни што нам је понудила могућност да радимо, могућност да унапређујемо своје знање и могућност да на томе зарађујемо, да запошљавамо људе. То је за нас велика ствар и ми ћемо сада на свака три месеца покушати да држимо мешовите комитете и да увек можемо да анализирамо на најконкретнији начин шта је то што смо направили и шта је што смо урадили.
Желела бих да кажемо коју реч о Америци. Они су, као уосталом и Европа, врло често на оној другој страни када се на нас врши притисак. Бојим се да ће бити још горе ако Хилари Клинтон дође на власт, што је доста вероватно. Ви сте доста добро те односе до сада одржавали, на доста високом нивоу.
— Ја поштујем Сједињене Америчке Државе. Србија жели најбоље односе са Сједињеним Америчким Државама, а ко ће да победи, ко ће да победи од демократа, ко ће да победи од републиканаца, да сачекамо и да видимо. Подсетићу вас, пре три месеца Марко Рубио је био при дну истраживачке лествице, а сада га већ многи виде као будућег републиканског кандидата. Пре три месеца изгледало је да Хилари Клинтон неће ни бити кандидат, а већ данас већ је многи виде као председницу. Да оставимо то америчком народу и да о том потом разговарамо.
Само да се вратим, нешто сам прескочила, а чини ми се да је важно у овом тренутку. То је Република Српска. Тамо има много проблема и не само да Додик трпи страшне притиске из света, него на Вас врше притисак да Ви утичете на њега, а чини ми се да Република Српска без Србије и наравно без Русије, која јој је велика помоћ, не би постојала. Шта се заправо дешава и колико Ви можете да допринесете да се тамо ситуација колико-толико смири?
— Србија има своје обавезе у складу са Дејтонским споразумом. Србија има специјалне и паралелне везе са Републиком Српском. Србија у складу са тим Законом о специјалним и паралелним везама је могла да помогне и Сребреници која се налази на територији Републике Српске и Босне и Херцеговине. Србија жели стабилност у Републици Српској. Србија у складу са својим могућностима брине, и наш посао је да се политички не мешамо, а кад год је потребно да помогнемо Републици Српској, не дирајући и не рушећи босанско-херцеговачку државу, јер ми то, као што знате, никада нисмо радили. Истовремено, ја сам то рекао и босанско-херцеговачким званичницима: „Ми вама гарантујемо територијални интегритет и суверенитет Босне и Херцеговине, али вас молимо да не дирате у Републику Српску, јер ако ми не сањамо снове о отцепљењу Републике Српске, вас молим да не сањате снове о укидању Републике Српске.“ Ја сам разговарао са свим политичким актерима у Српској, сви су они моји пријатељи, добри познаници, како хоћете, и Милорад Додик и Младен Босић и Младен Иванић, и рекао им да се Србија неће мешати у унутрашње ствари Републике Српске, али сам их замолио да увек воде рачуна о стабилности и очувању Републике Српске. Очување Републике Српске је важно за Српску, важно је за Босну и Херцеговину, али је такође веома важно и за нашу Србију.
