„Па колико они то командних центара имају?“, питао је недавно наш читалац, коментаришући вест да је погођен командни центар терористичке Исламске државе у Сирији. Можда је доста вас имало сличну недоумицу, али је сигурно велики број људи постављао и поставља логично питање: ако је Исламска држава де факто и де јуре пример терористичке организације, и ако са друге стране имамо цео свет — како је могуће да такво нешто још постоји?
Како је могуће да свакодневно читамо вести и гледамо снимке ужаса који се дешавају у Сирији? Пробајте, бар на кратко, да се ставите у улогу избеглица који пролазе и кроз Србију. Е па ти крвави табани, покисли, промрзли, исцрпљени људи и њихове судбине су ипак мање страшни од прекланих вратова заробљених талаца ове злочиначке творевине. И тако готово свакодневно.
Кад је доста
Гледамо то толико пута да прети да нам постаје нормално. Што никако, све заједно, није нормално.
А онда осим избеглица у Европу дође масакр попут оног виђеног прошлог викенда у Француској. Онда сазнамо да је руски авион такође био мета терориста. Шта још треба да се деси свету па да каже доста је.
„Практична упутства: Како преживети терористички напад“, наслов је данашњег текста на нашем порталу у коме колегиница преноси савете стручњака како да останемо неповређени ако се затекнемо на месту терористичког напада. И сви смо кликнули на овај текст. Хоћемо да прочитамо шта кажу ти људи.
Опет понављамо, да ли је овакво понашање нормално? Дакле, 2015. година после Христа и 70 година од победе над фашизмом, грађани света гледају како да се заштите од тероризма. Не, као досад, на филму, него у стварном животу. Ако ово није пораз човечанства, не знамо шта јесте.
Због свега наведеног, у овом тренутку, још више одзвањају речи руског председника Владимира Путина, који је поводом седамдесетогодишњег јубилеја Организације Уједињених нација за говорницом ове организације упитао: „Да ли макар сада схватате шта сте направили?“
Ово питање/констатација било је пре два месеца, много пре обарања руског авиона и серије убистава у Паризу. И ово није глорификовање државника из чије земље је медиј на коме сте сада. Ово је реалност.
Турнеје док пада цивилизација
И док читамо како да се заштитимо од тероризма, Јенс Столтенберг, генерални секретар НАТО-а, има турнеју за коју се бирократским речником каже како ће једна од тема са политичарима у земљама које посети бити и заштита од тероризма. За то време, француски председник Оланд најављује одлазак у Вашингтон и Москву како би била направљена својеврсна коалиција против тероризма.
Пре тога се Француска није позвала на Члан 5 споразума НАТО-а, који предвиђа заједнички одговор у случају напада на земљу-чланицу. Наводно, није им то потребно, а суштински постоје различита мишљења неких чланица овог војног савеза како се поставити у оваквој ситуацији.
Међутим, зашто Оланд иде код Обаме и Путина? Зашто и како је могуће да у Европи и у НАТО-у постоје државе које на рат против тероризма гледају различито? Па ако око нечега треба да постоји консензус, треба да постоји око тога. Зар сама чињеница да не постоји сагласје не говори додатно о странпутици на којој се свет налази. И ово „странпутици“ читајте као еуфемизам.
На крају крајева, тероризам је таква врста непријатеља којем НАТО као војни савез није адекватан одговор. Па не могу они ићи од ћошка до ћошка, тако да кажемо. Да, постоји Исламска државе и територије које је она окупирала, па се то може напасти, али терористи нападају и ван Сирије. Они су на стадионима, концертима, у кафићима, они су испод прозора. А како се зове кад човек не сме главу да промоли кроз прозор?
Ко је убио уједињене народе
„Ми, уједињени народи, одлучни смо да сачувамо будућа поколења од ужаса рата, који је два пута у току нашег живота донео човечанству неописиве патње, и да потврдимо веру у основна права човека, у достојанство и вредност људске личности, у равноправност мушкарца и жене, великих и малих народа. Одлучни смо да створимо услове под којима би се одржала права и поштовање обвеза које настају из уговора и других извора међународног права, те да радимо на постизању друштвеног напретка и бољих животних услова у све већој слободи“.
Претходни цитат стоји у уводном делу текста Повеље УН, усвојене на конференцији представника педесет земаља у Сан Франциску 1945. године. После 70 година, за говорницом ове организације Владимир Путин рече како су покушаји да се уздрма ауторитет и легитимност УН крајње опасни. „То може да доведе до рушења читаве архитектуре међународних односа. Тада нам заиста неће преостати никаква правила, осим права јачег“, констатова председник Русије.
Зар овако описана ситуација није сада? Зар треба да се деси још неки покољ, треба ли још неколико авиона да падне, да неки стадион буде дигнут у ваздух… Па да свет схвати да влада право јачег, а да је тероризам — тај непријатељ без лица, ако не јачи, а оно тренутно у вођству?
Да УН нису урушене, да су оне прави и једни светски полицајац, да су једина сила која дели правду, не би било потребе да Оланд и Столтенберг праве турнеје. Да су се сви држали ове Повеље УН, не би ни било терористичке Исламске државе. Било би неких терористичких аката, али не би било организованог тероризма. У форми државе организованог тероризма.
Свет кључа. Притискање поклопца неће стишати процес који се испод дешава. Зато, господо, људи, човечанство, не морате слушати Путина (јер је Путин, па га не волите као таквог), али зато слушајте оно што је договорено кад је човечанство победило фашизам. Крајње је време.
