Доста сте писали о двоструким аршинима. Колико су они опасни, посебно кад је реч о борби против тероризма?
— То је веома опасно јер ми стално говоримо о неком западном рату против тероризма. То је заправо мит, а у стварности имамо рат тероризмом, јер у реалности западне силе воде рат против независних, стратешки важних земаља широм света. Имали смо бомбардовање Југославије 1999, имали смо инвазију на Ирак, Авганистан, бомбардовање Либије, планове за смену режима у Сирији. А чињеница је да су, да би постигле ове циљеве — промене режима у тим земљама, западне силе заправо радиле са терористичким групама и помагале им, од ОВК на Балкану деведесетих, до џихадиста у Сирији, како би дестабилизовале те земље. Зато ми нисмо имали рат против тероризма, имали смо рат тероризмом западних земаља. Отуда двоструки аршини, јер су извршени страшни терористички злочини у Сирији, бомбардовања јавних установа, универзитета, при чему су западне силе подржавале исте људе који су вршили те страшне злочине. И зато су западни двоструки аршини невероватни. Ако погледате ИД, поверљиви документи САД и њихових савезника показују да су поздравили успон салафистичких територија у Сирији, слабећи истовремено режим. Запад је коришћењем најекстремнијих снага покушао да постигне своје стратешке циљеве.
Да ли је део тога и прича о умереној опозицији у Сирији?
— Управо тако. Није било разлога да опозиција користи насиље јер је у Сирији почео демократски процес, а свако ко је имао спорове са Асадовом владом могао је да спроводи уобичајени демократски процес. Није било никаквог изговора да неко активира бомбе у универзитету у Сирији. Зато је прича о умереној опозицији мит, а Американци, водећи људи у администрацији, признали су да не постоји умерена опозиција о којој би се говорило у смислу бораца. Оно што се дешавало јесте да је јако много оружја и финансијских средстава одлазило у Сирију као подршка антивладиним снагама, а доста тог оружја је завршавало у рукама Исламске државе, зато је она толико ојачала јер је финансирана од Запада и регионалних савезника.
Да ли мислите да је проблем у Асаду, како тврде на Западу?
— Мислим да је на сиријском народу да одлучује о томе ко влада Сиријом, а има доста доказа који наговештавају да можда 50 и више процената сиријског народа подржава владу и да неки који су били критички настројени према влади пре него што су борбе почеле сада подржавају сиријску владу као последњу шансу да се одбране сиријска држава и национални суверенитет. И они више воле сиријску владу него алтернативу, а то је Исламска држава и Ал Каида. Али наравно, Запад потпуно игнорише ставове тих људи у Сирији, који су вероватно већина. Они за Запад нису људи, не рачунају се, рачуна се само опозиција. Мислим да је то веома погрешно. Јуче је британски министар одбране Хамонд рекао да Асад мора бити смењен неким умереним, што је жалосно, јер није посао британског министра одбране да оцењује ко треба да води Сирију. Само замислите да је сиријски министар одбране рекао да Дејвида Камерона треба заменити умеренијом личношћу. То би разбеснело британску владу. То не може бити у реду. Није на британској влади да одлучује ко ће водити Сирију, него само и једино на сиријском народу.
Али у светлу јачања опасности од ИД, а након париских напада и трагедије руског авиона изнад Синаја, да ли мислите да треба да буде формирана међународна коалиција у борби против тероризма?
— Да, као и у случају Другог светског рата, кад смо имали савез Британије, САД и других земаља са СССР-ом, мора постојати међународна коалиција. Али проблем је што САД, Британија и западне земље и даље подржавају џихадисте у Сирији. Не можете се борити против тероризма ако га финансирате. То мора престати.
Да, имамо „добре“ и „лоше“ терористе.
— Управо тако. А то не може тако. Имали смо трагедију у Паризу, али и кад је експлодирала бомба у сиријском универзитету, или кад људе дигну у ваздух у кафеу у Сирији — то је такође тероризам. Морате осудити све облике тероризма. И да, треба да постоји међународна коалиција, али то се неће десити док год неки на Западу верују да се екстремистичке групе, терористичке групе, могу користити за остварење својих циљева у земљама где желе да смене режим. То је основни проблем — да ли ће Запад престати са политиком подршке терористичким групама у Сирији или било где. А он то мора да учини. Сада се мора извршити притисак на западне владе да престану да подржавају те терористе. Погледајте како је француска влада подржавала џихадисте у Сирији и видите шта је то изазвало у Француској, то је трагедија.
Русија инсистира на централној улози УН у тој могућој међународној коалицији. Мислите ли да ће се то ускоро догодити?
— Тако мора бити. Једини начин да било каква међународна акција у Сирији буде легална јесте уз подршку Савета безбедности УН и уз подршку сиријске владе. А руска интервенција је легална јер је сиријска влада позвала Русе да то ураде. А није легално оно што су западне силе пре планирале. Немојмо заборавити да је пре две године Дејвид Камерон, британски премијер, учинио све да придобије парламент да гласа за бомбардовање сиријске владе и сиријске војске. И то гласање је умало прошло. Да се то десило и да су Британци са Американцима бомбардовали сиријску владу, мислим да је врло вероватно да би ИД и Ал Каида данас контролисале целу Сирију. А Дејвид Камерон је желео да се то деси.
Будући да сте Британац, ако се сетимо недавне британске резолуције (о Сребреници) која није прошла у СБ УН захваљујући Русији, како видите британску политику на Балкану?
— Мислим да у овом тренутку Балкан није регион у фокусу британске политике, али и ту свакако постоје двоструки аршини. Погледајте Црну Гору, где се одржавају демонстрације против владе, али њих не подржава Британија нити њени савезници, а приказује се као да је очигледно да све те људе плаћа Русија, што је веома, веома друкчије од ситуације из 2000, када смо имали антивладине демонстрације у Београду против социјалистичке владе Слободана Милошевића. Тада је то, наравно, била снага народа коју смо морали подржати и потпуно друкчија прича. Још увек видимо да се примењују исти двоструки аршини: када имамо антивладин протест у Црној Гори он се игнорише, о томе се не јавља, али када је то земља која је против курса Британије онда су ти протести веома брутални. Проблем је, мислим, што су Британија и САД лицемерне у свом приступу демократији: њихове акције у последњих двадесетак година су заправо биле против демократије, против тога да људи у одређеним земљама иду својим путем. Знамо да је бомбардовање Југославије 1999. имало везе са променом режима да би овде поставили оне који раде у интересу елита у Вашингтону. То је било погрешно и нелегално јер су Југословени гласали за ту владу. Нажалост, тај ментални склоп је још увек ту.
Председник РС Милорад Додик је чак рекао да Британци мешетаре Балканом и да је то начин на који се овде баве политиком?
— Да, то је велики проблем и скандал. Неће бити велике промене све док Британија, САД и њихови савезници не прихвате принципе Хелсиншке повеље о немешању у унутрашња питања других земаља, јер они још увек верују да имају право да мешетаре да би обарали владе. Украјина је најскорији пример тога. Потпуно је јасно да су западне силе организовале обарање Јануковичеве владе јер су сматрале да он не ради праву ствар. Тако да, док год истрајава тај ментални склоп политике мешања, било финансирањем опозиције, било подршком најекстремнијих елемената у тој земљи да би се оборила влада — у Украјини је то био Десни сектор, у Сирији исламисти — док то мешање не престане имаћемо нове и нове невоље. Британија треба да промени такву политику. Мислим да јавност у Британији жели ту промену, она не жели мешање у збивања на Балкану, на Блиском истоку са елитама које су зависне од овакве политике.
