Најскупља руска реч је војник. Тачније његов живот. Прекјуче је страдао један пилот, а много њих ризикује животе борећи се против терориста такозване Исламске државе. То сигурно знају и турски званичници и њихов генералштаб, па обарање руског авиона у овако ужареном геополитичком моменту тера да се сетимо поруке последњег совјетског лидера Михаила Горбачова почетком ове године и констатације: „Бојим се да они желе да ризикују“.
Да ли је турско обарање руског авиона и доцније неконструктивно понашање Турске у реакцијама на овај догађај, тај ризик на који је Горбачов мислио кад је оценио да је „хладни рат већ објављен“? Наиме, тешко је поверовати да се Турска на овако нешто одлучила сама. Наравно, то не значи да је НАТО — чија је Турска чланица — оборио руски авион, али је званична Анкара рачунала и на ову чињеницу.
Нови хладни рат?
Сличности садашњих међународних односа и односа из периода хладног рата постоје, прегруписавања су евидентна, сукоби на терену, санкције и контрасанкције, уз изненадне али никако случајне скокове и падове валута, тактичке потезе око пласмана гаса и цене нафте… указују да се историја можда понавља. Термин „нови хладни рат“ постао је у неку руку најјефтинији светски појам. Као синоним за стање светске политике помињу га водећи геостратези и дипломате. Поред поменутог Горбачова и бивши амерички државни секретар Хенри Кисинџер је упозоравао да опасност од новог хладног рата постоји и да се не сме игнорисати.
Сам термин „хладни рат“ ушао је у употребу кад је новинар Волтер Липман забележио казивање Бернарда Баруха, берзанског трговца и саветника америчке администрације, сад не тако давне 1947. Исте године је амерички председник Хари Труман добио подршку америчког Конгреса за план о заустављању ширења комунизма дајући Турској и Италији војну и економску помоћ како не би потпале под совјетску сферу.
Овај план познатији као „Труманова доктрина“ многи узимају за стварни почетак Хладног рата, а за први већи сукоб „Берлинску блокаду“ (24. јун 1948.—11. мај 1949.). Берлински зид — „гвоздена завеса“ како га је окарактерисао Черчил, подигнут 1961. због одласка око 2,5 милиона људи из Источног у Западни Берлин — представљао је његов највећи симбол, а рушење овог 45 километара дугог зида новембра 1989. такође симболичан крај једне ере.
Важан детаљ је састанак на Јалти (Крим) фебруара 1945. водећих људи СССР, САД и Велике Британије Јосифа Стаљина, Френклина Рузвелта и Винстона Черчила који је за циљ имао слику света после Другог светског рата, очување мира оснивањем Уједињених нација и договор о подели Немачке на четири зоне. Многи кажу да већ тада нису сви били задовољни поделом интересних сфера и да ривалитет дојучерашњих савезника почиње управо на овом полуострву које је и данас, 70 година касније, поново актуелно.
Блоковска и идеолошка подела
Раст напетости између два блока условио је настанак Северноалтнантског (Вашингтонског уговора) или НАТО пакта 1949. са седиштем у Бриселу и циљем да спречи продор Совјетског Савеза, а шест година касније и Варшавског уговора са седиштем у Москви и циљем да створе друштво једнаких насупрот капиталистичкој привреди и приватној својини.
Глобализација Хладног рата почиње кад се сукоби шире и ван Европе. У Кини побеђују комунисти, а у Кореји избија грађански рат (1950-1953) у који се касније укључују САД са стране Јужне (капиталистичке) и Кина уз совјетску војну помоћ са стране Северне (комунистичке) Кореје. Још један популарно назван „посреднички рат“ избија између Северног и Јужног Вијетнама и траје 20 година од 1955. до 1975. са истим актерима које подржавају зараћене снаге.
Током посете Бугарској совјетски лидер Никита Хрушчов сазнаје да су у Турској размештене америчке ракете које могу да угрозе добар део Русије заједно са Москвом и одлучује да инсталира своје ракетне системе на Куби, која је већ у јако лошим односима са Америком после преузимања власти Фидела Кастра 1959. и проглашења социјалистичке револуције годину дана касније. Совјетски бродови са ракетама стижу августа и септембра 1962. а пошто то уоче амерички извиђачи долази до блокаде Кубе и чувене „Кубанске кризе“ (16.-28. октобра 1962.) и 13 дана који су могли да доведу до трећег светског рата. Први пут је постојала могућност употребе нуклеарног оружја а после ове кризе успостављена је такозвана црвена линија између Москве и Вашингтона.
Важан део хладноратовске ере је рат у Авганистану који је почео децембра 1979. кад су совјетске трупе ушле у Авганистан као помоћ тамошњој влади у борби против герилских побуњеника подржаних од стране Америке и Пакистана. Рат је трајао читавих десет година до фебруара 1989. кад је СССР званично напустио Авганистан. Овај рат важан је и због тога што се узима као прекид „биполарног детанта“ односно смањења блоковске напетости и обуздавања трке у наоружању која је 1972. у Москви резултирала потписивањем првог споразума о смањењу нуклеарног наоружања између совјетског и америчког лидера Леонида Брежњева и Ричарда Никсона.
Четврт века касније
Дакле, сви ови случајеви и историјско подсећање указују да је Хладни рат био све само не директни оружани сукоб Америке и Совјетског Савеза.
Шта имамо данас?
Аналитичари примећују сличност данашњег времена и периода хладног рата у томе што Америка покушава да изолује Русију али је, како кажу, данас много мањи значај Запада него што је био јер га је могуће неутралисти, на пример, савезом Русије и Кине.
Неки од њих виде сличност поменуте Кубанске кризе и данашње кризе у источној Украјини. Кажу да је ономад Америка била угрожена лансирним рампама на Куби али подвлаче да Куба за Америку не представља исто што и Украјина за Русију, јер је блискост Русије и Украјине традиционално и историјски знатно већа.
Разлика између хладноратовског и данашњег периода је у томе што је међународни контекст донекле другачији, нема строго биполарног света, остао је само НАТО пакт, а уместо Варшавског уговора је Русија. Нема ни Покрета несврстаних који је ономад био важан тампон у сукобима два блока.
Садашњу међународну ситуацију неки од хроничара виде као пузајућу кризу и сукоб између индустријских земаља с једне, и власника и извозника сировина окупљених око БРИКС-а с друге стране. То је, према њима, економски и пропагандни рат са циљем сатанизације естаблишмента. Светска политика се данас не води уз поштовање принципа него ад хок.
Да ли су садашњи односи у свету нови хладни рат или „хладњикави“ како га називају неки теоретичари, да ли је у питању наставак оног старог који никад није ни престао само је имао дужи тајм аут, или нам прети зло од правог новог рата, не можемо са сигурношћу да тврдимо. Али, анализирајући изјаве политича и озбиљних геополитичких аналитичара, не можемо ни да искључимо ниједну од опција.
