Није знао ко сам. И не својом кривицом. Или је заборавио, свеједно. Знао је, једино, да га читам. Е, за то је био крив.
Познато је, наиме, да је од Вардара до Триглава било оних који нису чули за кока-колу или да од Хоргоша до Драгаша има још више оних који нису обавештени да судове можеш опрати хладном водом, али су и једни и други знали ко је он. Свесно је то, баш тако, уредио.
Ма јок, какав бре Тито. Па њега ни Латинка не чита. Више.
Озбиљни смо људи, о реченици причамо. И ставу. О томе да су препознавали његов текст без читања потписа. Говорио је да му је то највећи комплимент.
Ко ће то да купи
Претходни пасуси део су својеврсног омажа аутору које сам написао пре две године кад је свет а још више српско новинарство (само физички) напустио Александар Тијанић. Новинар.
Сутра ће Удружење новинара Србије објавити првог добитника Награде за борбеност у новинарском изражавању „Александар Тијанић“. Не знамо име лауреата, али знамо да то није Тијанић. Што не мора да значи да колега/колегиница није име, или да то неће бити. Ни Тијанић не би волео да то буде Тијанић. Наиме, да би био Тијанић, мораш бити свој. Не оно — мој анонимни налог на Твитеру сви ретвитују, имам хипстерску браду, чим мало искулирам имаћу неку инсталацију, носим виљушку око зглоба као наруквицу, савијам цигарете… Не. Квалитетно свој. Мораш имати производ који неко жели да купи. Дриблати, али и давати голове. Много голова.
Међутим, док чекамо за кога је комисија УНС-а проценила да је свој и борбен, свакодневно видимо да се многи боре да буду Тијанић — што је добро, али тако што ће истог критиковати — што није часно. Бедастоћа. Те узимао је, те зарадио је, те био је Главоња у главне… Шта је ту вест, господо?
Био га је, иначе, тај глас. Готово од кад се први пут потписао пуним именом и презименом. Према тој логици, професор Сергеј Лукач није изабрао Тијанића, него му се овај избријаних ногу увукао у кревет. Исти судионици (воле да) мисле како Драган Марковић (уредник НИН-а за чијег вакта је овај недељник продаван у преко 100.000 примерака) није препознао рукопис већ човека који не зна да каже „не“. И тако редом…
Све и да су критичари у праву, како нико следећи ништа није научио на грешкама претходника?
Неће бити. Коси се са логиком да су сви од Жике Миновића, преко Струје, Ђинђића, Карића, Слобе, до Тадића и потоњег Вучића бирали баш њега за батлера, јер нико други није хтео. Или смео. Или био гадљив.
А-ха. Тискање на место које је покојник држао показаће ко је даље од истине.
„Успео сам оно што никоме није пошло за руком — да радим неке ствари против Милошевића, онда са Милошевићем, па против њега; да радим неке ствари за Ђинђића, па са Ђинђићем, па против њега; па да радим неке ствари са Коштуницом, па да критикујем Коштуницу, па да радим са Карићем, па да не радим са њим…“, јавно се, не правдао, него хвалио.
„И та Мира… Да, јесам! Па?“, рекао је дечкићу који се тад потписивао са Н. З. и на разговор дошао са брадом од два дана како би изгледао озбиљније и како га не би отерао одмах са врата. Напротив. Ишао је од канцеларије до канцеларије у СИВ-у како би од секретарица нашао батерије за мој диктафон.
„Пио сам кафу са њом“, наставио је пошто сам, као, оправио сокоћало (слагао сам га, причало ми се, па сам памтио, све могу у зарез да поновим и сад). „Седнемо, ја поменем Брану Црнчевића, ако се намргоди, знам да национална струја иде на лед. Поменем Вучелу…“, говорио је, ударајући кажипрстом једне у остале прсте друге руке.
Ко је открио ватру
Једино се на телефон јављао као дете кога боли грло. Све остало указивало је да неки ураган у Америци треба крстити његовим именом. Брзо, јако, не стаје него у пролазу купи све.
Ан пасан, рекли би шахисти. Или на француском „En passant“, како му се звала колумна у „Недјељној Далмацији“. Пусти противника да се помери два поља и „изједначи“ са њим, па га у наредном потезу поједе. И дође на поље испред којег је несретни пион био.
Такав се родио. Само је био нижи. Није искључено да би, да је на дуњалук дошао у праисторији, он био тај који је открио ватру. Логично је, дакле, да је писао у првом лицу. Чуј писао, откидао месо. Намерно исмејавао мане. „Само пружам шансу нападнутима да ми одговоре истом мером, знајући добро како сам ружан и глуп“, одмахнуо је руком. Провоцирао.
Већина би се сагласила да је сирови Косовац нападао јер је то посао ђавољег адвоката. Ближи сам становишту да се бранио. Том виком. Тим текстовима. Али, да се не заборави: у тим колумнама било је најмање по три вести.
И сви су куповали то штиво. Трећина да види шта су успели да сакрију, трећина да прочита шта је о првима открио и колико ће њих да боли кад дођу на ред и трећина (којој сам понајвише припадао) да се смеје „лакираним бубашвабама које упере прст ка месецу и — анализирају прст“.
Био је духовит, они, често, смешни. И, написаћу јерес: био је добар човек. Онолика глава, тело које то прати, муда од бивола и срце девојчице. Уплашене.
Па добро, зашто се и други нису тако бранили? Можда и јесу, само се овај чуо гласније. И даље. Уосталом, који је мој интерес да га глорификујем.
Нисмо седели у истим кафанама, јер се ја нисам одрицао свог стола и људи за њим, а он права да бира друштво. Баскет, такође, нисмо играли јер је правило да у екипи могу да буду два тешка центра патентирао Дуда тек пре неколико лета, силом прилика. Да неће можда да ми одозгоре проспе варијабилу, све у златницима.
Ко може одбранити реченицу
Не. Не пишем ово у одбрану његове личности, него принципа. У одбрану оне реченице.
„Да, јесте — нећу открити топлу воду — правио је компромисе. Следећи ће извршавати. Бланко. То је разлика коју ћете примећивати. Све више“, написао сам тог октобра 2013. Колико је написано било тачно, просудите сами.
Ако је Тенжера раскринкао заверу да новинари треба да буду храбри као хајдуци, Милојевић за живота устоличен за српског Ничеа, а Тирке само што није ушао у лектиру, шта је онда он?
И Бенгалски тигар (како је крстио Слобу) и Дугоухи (како је волео да зове Јовицу Станишића) и Фројд који открива да је фелацио антисрпска завера. За неке Доситеј, за неке друге Гебелс, годинама српски Алистер Кембл. Ерго, сви ови и ниједан од њих.
Па Тијанић. Тијанић је — Тијанић.
Конзумирање (и данас кад га физички више нема) препоручљиво са ледом. Са доста леда.
