Међутим, звање приватизационог саветника до данас је остало завијено велом тајне.
У првим годинама транзиције од њих је стварана фама, као да су мистици, свештеници нове, неолибералне идеологије која је захватила Србију. Медији су били препуни прича о успешним младим људима који су отишли из Милошевићеве санкцијама и бомбардовањем разорене државе, завршили високе школе на Западу и почели нови, успешан живот у иностранству. Долазили су потом у своју отаџбину насмејани, ширећи нову енергију и нову идеологију. Међутим, остало је напознато чиме се ти људи у ствари баве?
А заправо, у послу приватизационог саветника нема никакве тајновитости. Напротив. Задатак приватизационог саветника је да процени тржишну вредност фирме, односно њену фер вредност, и да помогне у обавештавању и приближавању великог броја потенцијалних купаца како би приватизација успела, каже главни уредник недељника НИН и економски аналитичар Милан Ћулибрк.
Оно што такође заокупља јавност јесу и провизије приватизационих саветника, које понекад достижу и вртоглаве вредности.
„О провизијама се преговара, и приватизациони саветник се бира и по томе колику провизију тражи. Дакле, када се распише тендер за приватизационог саветника, осим онога што се од њега очекује — да помогне у продаји предузећа које се намерава приватизовати — једна од битних оцена је и провизија коју тражи за тај посао“, каже Ћулибрк.
Милан Ковачевић, и сам консултант за страна улагања, каже да се сви консултанти труде да што више наплате посао. Према његовим речима, важније је питање како се долази до саветника, а до њега се може доћи у директним преговорима и тада је цена виша, а ако се распише међународни конкурс, цена се може смањити у конкуренцији више консултантских кућа. Ковачевић за пример узима недавно завршен тендер за продају „Телекома“, за који каже да је био прилично нетранспарентан, јер се не зна зашто је изабран приватизациони саветник који је изабран и како се дошло до цене.
„Увек је некоме ко нешто ради пријатније да ради нетранспарентно, јер ако успе, он ће то лако учинити транспарентним и похвалити се, а ако не успе, онда је јако добро што није транспарентно, пошто се онда неће ни сазнати да је он погрешио“, каже Ковачевић.
У многим државама, наставља Ковачевић, а нарочито код нас, извршна власт воли нетранспарентност и потребан је друштвени утицај како би се дошло до више транспарентности. У случају „Телекома“, мишљења је Ковачевић, чак је дошло и до назадовања, јер је претходни покушај приватизације био транспарентнији.
У пословима приватизације очито је потребно одредити меру између јавног интереса и интереса заинтересованих страна. За Ковачевића, термин „јавни интерес“ је компликован појам, јер под овај термин се може подвести све.
„Просто не знам шта не би спадало у јавни интерес, тако да не би ваљало генерално рећи да је јавни интерес увек разлог да не мора бити транспарентно. Јавни интерес је код нас чак стављен и у Устав, када се може поступати мало друкчије, мимо осталих правила. Али, по мом мишљењу, ништа не би смело да буде јавни интерес, до неког разумног степена, да јавност зна како се поступа“, каже Ковачевић.
Шта год да ради држава, било да купује или продаје, она ради на терет или у корист грађана — ако у трансакцијама пролази лоше, то иде на терет пореских обвезника, а ако пролази добро, то је у корист свих грађана, закључује Ковачевић.
Да је потребно наћи равнотежу између интереса јавности и интереса компанија заинтересованих за приватизацију предузећа слаже се и Милан Ћулибрк. Понекад је у интересу успешне приватизације да се детаљи не износе у јавност, али понекад јавност мора бити обавештена о основним стварима о којима се ради, сматра Ћулибрк.
„Оно најгоре јесте када приватизација не успе, када се тендер заврши неуспешно, као што се то десило са ’Телекомом‘, а да ми не знамо колико је то све коштало, да ли је приватизациони саветник урадио све што је било у његовој моћи да тендер успе и тако даље“, закључује Ћулибрк.
Људи су склони да мистификују занимања којима се баве, али у случају приватизационог саветника, како смо видели, велом тајне није прекривено само занимање, већ и нешто друго. А то је одређивање праве вредности тог посла и његова транспарентност.
А управо је транспарентност болна тачка приватизационих саветника. Што су послови тајнији, они се боље осећају. Међутим, правне државе их санкционишу на најсуровији начин. Тако је, на пример, откривено да је актуелни приватизациони саветник Владе Србије за „Телеком“, „Лазард“, још деведесетих година прошлог века био умешан у низ финансијских скандала у САД, а недавно и у Шпанији.
Поставља се питање зашто Влада Србије бира једну такву фирму за приватизационог саветника? Економиста Бранко Драгаш каже да су консултантске куће које се тим пословима баве у свету већ одавно компромитоване због онога што су радиле у Источној Европи.
„Сви приватизациони саветници обично су стављени у службу владајуће гарнитуре и тајкуна и криминалаца који учествују у приватизацији. Основа свега је да се отме имовина од грађана и државе тако што се проценом капитала његова вредност умањује неколико десетина пута. Тако је хектар земље у Војводини прорачунаван на 200 евра, а продаван за 10.000 евра“, каже Драгаш.
Драгаш наводи и пример приватизационог саветника за РТБ Бор, који је 43 странице текста наплатио 2.200.000 евра. Основна делатност приватизационих саветника, каже Драгаш, јесте пљачка државе и мањинских акционара. Према његовим речима, велики је успех јавности што је приватизација „Телекома“ пропала, јер фирме попут ПКБ, „Аеродрома Београд“ и „Електропривреде Србије“ неће моћи да буду приватизоване по принципу по коме је приватизована већина српске привреде.
