Чини се да је Турска сада у повољном положају. Земљом управља моћни председник Реџеп Тајип Ердоган који нема супарнике и за ког је у августу прошле године на изборима гласало више од 50 одсто бирача.
Његова Партија правде и развоја после пораза на јунским успела је да се опорави на новембарским изборима.
Поред тога, први пут ове године на територији Турске (у Анталији) одржан је самит Г20 и изгледа као да после решавања проблема с избеглицама може да се отвори нова ера у односима ове земље с Европском унијом, наводи дипломата.
Дипломата подсећа да се у блискоисточној политици Турска од 2009. године придржавала концепције „нула проблема са суседима“. Та политика је, међутим, прекинута после револуција у Египту, Либији и Сирији. Напети су и односи Турске с Ираном, Израелом и Ираком.
„Да ли је ово идеална политика? Не баш. Земља се суочава с тешкоћама на неколико поља. У унутрашњој политици лидерство (Ердогана) гуши медије, судску власт и у све већем степену сопствено курдско становништво. У спољној — односи Анкаре са Западом остају напети, блискоисточна политика доживљава пораз, а земља је увучена у снажан, лични и, по свој прилици, дуготрајан сукоб с Русијом“, пише Пјерини.
Невоље с Курдима
Ситуација се погоршала пошто је терористичка организација ДАЕШ (такозвана Исламска држава) уз невиђено насиље прогласила калифат и узела за таоце турске држављане у Мосулу.
Услед тога ирачки и сиријски Курди постали су најбоља „тампон-зона“ у борби против Исламске државе, посебно ако се узме у обзир да их политички и војно подржавају Запад и Русија, сматра дипломата.
Из угла Анкаре, ситуација се сада променила: претња од стварања независног Курдистана на јужним границама Турске се враћа, компликујући односе с Курдима, док је Демократска партија народа (курдског порекла) постала трећа по величини парламентарна група у Турској.
Русија омета турске планове
Два догађаја посебно су погоршала околности у Турској.
Први од њих је операција Русије у Сирији, која је омела Турску у намери да издејствује оставку сиријског председника Башара ел Асада, као и успостављање зоне забране летова изнад северне Сирије, која је, званично, потребна за заштиту Сиријаца, а фактички — да онемогући територијалну експанзију Курда.
Подршка Русије додатно је отежала положај Турске, која истовремено брине због тајне помоћи Американаца Одредима курдске самоодбране, наводи дипломата.
Анкара тежи да спречи ове одреде да пресеку западну обалу реке Еуфрат и да, ако је могуће, контролише већи део сиријске границе. У политичком смислу, у дискусијама које се тичу споразума о Сирији сада доминирају Русија и Иран, а Турска је принуђена да се прилагоди новој стварности.
Промена стратегије Запада
Други догађај који је нарушио планове Анкаре јесу терористички напади у Паризу 13. новембра. То је довело до нових одлука о војним операцијама не само у Француској него и у Великој Британији и Немачкој, које сада врше притисак на Турску да се активно укључи у коалицију против Исламске државе и да уложи више напора да се затвори део сиријске границе која је и даље под контролом ове терористичке организације.
Овакав развој догађаја поставио је Анкару у тежак положај јер њен приоритетни циљ није била Исламска држава него пораз Радничке партије Курдистана у источној Турској и северном Ираку и подршка сиријским Туркменима у северозападној Сирији.
Инцидент с обарањем руског војног авиона Су-24 је додатно погоршао ситуацију.
Европа и Турска — дволични партнери
Истовремено, чини се да се односи Турске с Европом побољшавају. Пјерини подсећа на споразум о избеглицама који су стране постигле током самита.
Ипак, обећања Европске уније о увођењу безвизног режима Турској и о ступању земље у ЕУ политички су непопуларни у Европи.
Поред тога, чини се да ЕУ не користи свој утицај за побољшање владавине права у Турској, у којој власти појачавају контролу медија и судова, удаљавајући се од европских стандарда.
Поглед на турску спољну политику све више се разапиње између снова и стварности, између њених корена и сложених спољнополитичких одлука које захтевају постојећи сукоби.
У унутрашњој политици Ердоган стално оспорава наслеђе првог председника земље Мустафе Кемала Ататурка који се оријентисао на Запад у питањима образовања, стила живота, културе и улоге религије.
Ердоган је раније подржао идеју о враћању сјаја величанствене Османске империје, али овај сан се руши пред актуелном ситуацијом с ДАЕШ-ом, спором с Русијом и курдским проблемом, сматра дипломата.
Турска ће, вероватно, у 2016. години остати тежак партнер Запада, који лебди између НАТО-а ради безбедности, Европске уније због економских питања, својих националистичких склоности и недостижног сна о величини.
Даље погоршање владавине права у земљи, као и јачање непријатељских тежњи на југоистоку земље, где живе Курди, могу још више да удаље Турску од Европске уније у најмање згодном тренутку, закључује Пјерини.
