За један део српске јавне сцене Слободан Милошевић је и даље жив и налази се на челу Србије. За исти тај круг људи који у последње време константно понавља како се Србија враћа у деведесете, баш те деведесете су она политичко-друштвена клима у којој се понашају као риба у води. Најзад, за ту врсту политички мислећих људи наводно демократске провинијенције све што стигне са Запада, а понајвише Хага, Божија је заповест, иако у Бога најчешће не верују.
То je и повод за овај осврт — свети Хаг, суд који је постао синоним за систем офрље. Институција чија је основна намена требало да буде осуда ратних злочина, постала је зграда за прање биографија терориста, аболицију генерала који су бомбардовали људе на свом прагу, и полуга за притиске на званични Београд. Тако је чињење овог суда довело до тога да се више веровало трговцу са кантаром на било којој пијаци у Србији, него одлукама његових судија.
Ако и помислите да је нешто немогуће, не бојте се, судије и тужиоци ове институције коју плаћају УН увериће вас да ништа није немогуће. Не пада нам на памет да бранимо Јовицу Станишића и Франка Симатовића, и не због тога што сматрамо да су криви или верујемо да нису криви, већ што су довољно кадри да брину сами о себи. То уосталом и није наш посао.
Али морамо бранити принцип и логику здравог разума. А логика, било лаичка, било правничка, већ дуго не станује у Схевенингену. Случај овог двојца некадашњег ДБ-а само је најновији пример хашког обрта. На крају крајева, имали су на располагању 13 година, па што их нису осудили, а не пред крај живота суда (према најавама је требало да Трибунал постоји само још онолико колико је потребно да се окончају започети процеси) дa стартуje ново суђење.
„Хаг доноси одлуке које немају везе са правом и правдом“, рече поводом овог случаја министар правде оно што већина Србије мисли, иритирајући тако све оне који сматрају да Запад не ваља иритирати. Они потом констатоваше да је све то нова реторика власти пред изборе. Намерно нећемо помињати имена оних који овакву изјаву министра карактеришу као политички и, према њима, недопустив коментар јер је, како веле, у супротности са Законом о сарадњи са Хагом.
Толико нам је преко главе Хага да намерно нећемо да читамо тај Закон. Но, чак и да су критичари у праву, шта њих спречава да коментаришу одлуке суда, ако већ министар не сме? Да ли је оно што константно чини Трибунал међународно право или његова карикатура и играње са основним принципима тог права?
Предговор
Слободан Милошевић је бивши власник српског неба и земље, а поједини судски извештаји и правосудни списи указују да је хоботница његовог режима била и господар живота и смрти. О његовој владавини речено је и написао подоста анализа, па вас тиме нећемо оптерећивати овога пута.
За потребе овог текста навешћемо само да је једна од одлика те и такве политике била да толико затеже у спољној политици, а да потом попусти и пристaне на (готово) све, па и на више од онога што му је пре затезања нуђено. Као такав, често је стварао велики број непријатеља ван граница државе, али је далеко важније било што је временом постајао непријатељ свима у држави којом је владао, док су сви желели да управља. Против њега били су сви они који се нису налазили у власти, мада је његова политичка смрт доказ да је и ту било непријатеља, јер му се режим урушио изнутра.
Међутим, један део људи чије се мишљење чуло, а чује се и данас, на јавној сцени није био само против њега, него је био за оне са Запада. Како је бивствовање Милошевића на власти повећавало број година, смањивало грађанске слободе и дебљину новчаника грађана, такав став постајао је правило које се подразумева. Слоба не ваља — био је аксиом, па сви који су против њега ако нису у праву, а оно барем не греше.
Тако је и за неке Србе и грађане Србије НАТО бомбардовање било акција против режима тог неваљалог Слобе, а за све остале Милошевићеве и противнике и симпатизере злочиначка агресија. Наравно да је и Милошевић био крив што је довео земљу у ситуацију да ратује са половином света, али то никако не значи и не сме значити да је акција Северноатлантске алијансе оправдана и да икад може бити оправдана.
Анализа
Кад је Милошевић коначно пао, оваква група друштвено-политичких радника је изгубила водич. Постали су збуњени, против кога сад да се боре, како да у демократији промовишу демократију, на који начин, бре, кору хлеба да зараде. У промењеним околностима је требало просуђивати, размислити, више нема црно или бело. Али џаба, они навикли на црно-бело.
Зарад одбране принципа, демократије, па ако хоћете и достојанства како државног тако и грађанског, ваљало се повремено и замерити оним дипломата који су долазили у Србију. То се, међутим, никад није десило. Из два уско повезана разлога.
Зашто би се замерали онима од којих зависимо, а и деведесете су показивале да су у они тамо у праву, па није ваљда да је Слоба био у праву. Тако су, закржљалом логиком, резоновали. Други разлог је лењост, односно чињеница да људски мозак кад се дуго времена не користи поприми карактеристике стомачних мишића човека који дуго нема физичку активност — напросто нестане. Велика је мука вратити све то после у колику-толику нормалу. Упркос чињеници да човек може да учи док је жив.
Допуна анализе
И онда је настављено по старом. Да је неки западни дипломата био толико бахат, па да је уз услове које је доносио у Београд затражио и увођење права прве брачне ноћи, бојимо се да би већина те „демократски оријентисане екипе“ то прихватила. Да не причамо глупости и неправедно оптужујемо људе говори и архива дневних новина у којима новинар постављајући питање саговорнику пре неколико година, између осталог, констатује: па они само иритирају међународну заједницу.
Дакле, према иритирању међународне заједнице треба се односити као према инцесту. То је забрањено. Инцест и законом, а да су се они питали, била би озакоњена и забрана иритирања. Међутим, то неиритирање је и без закона постало део стечених навика, свакодневни процес. Види, не пере зубе, заменило је — види, иритира међународну заједницу.
Забележено је и писаније оних који су се чудили како грађани деценију после НАТО агресије не знају „зашто су нас бомбардовали“. Исти су са жаљењем примећивали како је израз — „НАТО агресија“ постао део „доминантне националне митологије“. Да, да, баш тако.
Зато се данас ћути и о новој хашкој егзибицији. Ћутање може да значи — не дирајте им Хаг, много им је драг. Па нека нас све однесе враг, али не сме се рећи да није непогрешив Хаг.
Не, није нимало смешно, иако делује као рима, пошто нам се са овакви размишљањем не пише добро свима.
