Пропаст концепта „Стратегијске дубине“
Посета турског премијера Ахмета Давутоглуа Србији дешава се у изузетно осетљивом и значајном геополитичком моменту. На такве моменте грађани Србије одавно су навикли, међутим, овога пута није Србија та која се налази у кризи, већ Турска. Обарањем руског авиона изнад Сирије, Турска је успела да заоштри односе готово до ратног стања са последњим суседом са којим је била у пријатељству; тај чин довео је и до тога да је поделио и НАТО, војни савез чији Турска члан.
Стратегија коју је тако прецизно дефинисао садашњи турски премијер Давутоглу у књизи „Стратегијска дубина“ почетком новог миленијума, претворила се у конфузну политику, пре свега на Блиском истоку. Декларативно се залажући за борбу против исламиста, а заправо их подржавајући, тргујући са њима, борећи се против Курда у Сирији и Ираку, политика турског вођства трпи неуспех за неуспехом.
Први пораз турска политика је доживела у Средњој Азији, са неуспехом концепта окупљања, у том тренутку, новонасталих централноазијских држава, некадашњих совјетских република, око Турске као матичне државе. Тада је дошло до турског стратешког повлачења са тог терена и њеног окретања ка Блиском истоку и Балкану. Овај заокрет десио се са успоном Ердогана и његове Партије права и развоја.
Други пораз, како смо видели, политика турског експанзионизма доживела је у непосредном турском суседству, а одатле ће Ердогану бити тешко да се извуче без последица. Свесно тешких последица неконзистентне политике коју је водило, турско руководство зна да је Балкан једини геополитички терен на коме још увек може да упише поен за себе.
Србија је кључ за Балкан и тога је свестан и Давутоглу. Зато је и одабрана као циљ посете у овом тренутку. И раније, Турска је изражавала намере да буде присутна у Србији, економски и политички. Најављиване су инвестиције, миротворачке иницијативе, све у свему, Турска је себе на Балкану (и у Србији) видела као најмоћнијег играча — највећег инвеститора у економском и осовину која око себе окупља разједињени Балкан у политичком смислу.
Речи крупне, дела мала
Међутим, од времена када су турски лидери изашли са својим иницијативама први пут до данас мало се одмакло. Када слушате или читате изјаву турског премијера Давутоглуа пред данашњу посету Србији, не можете да направите значајнију разлику од изјава датих пре неколико година. Исте речи, исте намере. Напредак се не види. Корист за Србију још мање.
Србија би могла да има користи од турских улагања, као од улагања од сваке друге државе, међутим, до дуго најављиваних турских великих пројеката у Србији није дошло, каже Слободан Јанковић из београдског Института за међународну политику и привреду. Он каже да турске инвестиције у Србију износе до 30 милиона евра.
„Оно што се види на терену, поготово њихова улагања у текстилну индустрију у Лесковцу, јесте да су услови рада у тим фирмама гори чак него у јужнокорејским фирмама о којима се доста писало у нашој штампи“, каже Јанковић.
Јанковић наводи да је турска стратешка политика према Србији дефинисана још пре доласка Ердогана на власт у већ поменутој програмској књизи Ахмета Давутоглуа.
„Давутоглу је у својој књизи јасно назначио да Турска не треба да улаже у Србију, већ да треба да је инкорпорира у свој јединствени простор, а да треба да улаже у околне земље, Мађарску, Хрватску и Румунију. Да би се Србија укључила у турски простор, она треба да буде у економски лошем стању. У том смислу, Турска не треба да помогне српском економском опоравку“, закључује Јанковић.
Сада се поставља питање када је турски премијер говорио истину — онда када је писао политички концепт Ердоганове владавине, „Стратегијску дубину“, или данас када каже да охрабрује турске фирме да улажу у Србију? Истина, неке турске компаније јесу инвестирале у нашој земљи. Тако је недавно почела са радом и турска „Халкбанка“, која у Давутоглуовој посети има важну улогу — турским бизнисменима, који са Давутоглуом долазе у Београд, представиће потенцијале српске привреде.
„Халкбанка“ је одавно позната у свету као банка која је кршила међународне санкције наметнуте Ирану. Пошто је Иран, одлуком међународне заједнице, избачен из међународног платног промета и било му је онемогућено плаћање у страној валути, „Халкбанка“ је за рачун Исламске републике куповала злато, искористивши рупу у режиму санкција.
То није једини случај када је ова банка била у центру медијске пажње. Тако је у децембру 2013, у великој антикорупцијској истрази, сличној операцији Резач, ухапшен директор „Халкбанке“ Сулејман Аслан. Полиција је у његовом стану пронашла 4,5 милиона долара сакривених у кутијама за ципеле. Аслан се теретио да је примио мито, између осталих, од иранско-азерског бизнисмена Резе Зараба.
С обзиром на то да су у афери ухапшени готово сви Ердоганови пословни пријатељи и финансијери, а Аслан је био међу њима, уследиле су смене у полицији, од врха до дна, а Ердоган је аферу назвао завером „међународних група“ и „мрачних савеза“ које предводи његов конкурент, вођа исламског грађанског покрета Хизмет Фетулах Гулен.
Ни од политике никакве користи
На политичком плану, Турска је имала велике амбиције, најпре да помири Србе и Бошњаке кроз трилатерални механизам Србија—БиХ—Турска. Међутим, Србија се практично повукла из тог процеса због, како каже Јанковић, покушаја турског мешања у сукоб двеју исламских заједница у Србији.
„Турска Влада понудила је да она буде та која посредно управља исламским заједницама у Србији и тада се Србија повукла из тог оквира. Турска је тим потезом показала какав однос жели са Србијом — да буде нека врста патрона, а не један равноправан однос. Србија се успешно извукла из тог оквира, а треба гледати да сваки даљи однос са Турцима буде стриктно билатералан и заснован на реципроцитету“, каже Јанковић.
Давутоглуову посету Београду не треба посматрати уско, већ треба у обзир узети шири геополитички аспект, у светлу заоштравања турско-руских односа, сматра главни уредник Нове српске политичке мисли Ђорђе Вукадиновић.
„Уопште ме не би изненадило да важан сегмент посете буде нека врста испипавања терена за могућу посредничку улогу Београда у нормализацији односа између Турске и Русије, који су сада сведени на нулу“, каже Вукадиновић.
Анкари је, према његовом мишљењу, веома стало да се српско-турски односи подигну на што виши ниво и подразумева се да треба бити веома опрезан у томе. Не треба срљати, као што смо почетком века срљали у економске и политичке интеграције, мишљења је Вукадиновић. С обзиром на сложеност међусобних односа кроз дуги историјски период, требало би водити рачуна да се не претера и не преигра. Претерано интимизирање са Турском могло би да пошаље погрешну поруку Москви, што је последње што нам је потребно у овом тренутку, закључује Вукадиновић.
