Идеја српског премијера да Србија купи Луку Бар није нимало нова. Ово питање било је на столу још 2010. године када је министар за капиталне инвестиције био Милутин Мркоњић.
Бивши министар за Спутњик каже да је тај пројекат од стратешког значаја за Србију. Међутим, сматра Мркоњић, Србија не би требало финансијски да се оптерећује, већ да направи амбијент како би то учинили партнери, односно велики тржишни играчи који у том послу имају највећи интерес.
Србија би, према његовим речима, требало да путем руског кредита ревитализује пругу од Београда ка Бару, будући да је Црна Гора то већ почела да ради, као и да реформише српску железницу како би се издавале лиценце приватницима да самостално превозе робу, јер ће управо то додатно утицати на пораст интересовања српских привредника да директно учествују у куповини удела Луке Бар.
Мркоњић додаје да би цела инвестиција допринела да се смањи цена транспорта робе која би потом постала далеко конкурентнија на иностраним тржиштима.
Сличног мишљења је и професор Божо Драшковић са Института за економске науке који за Спутњик каже да је овај пројекат занимљив за Србију, с обзиром на то да је одвојена од морских путева.
„Стратешки гледано, овај посао ће се исплатити тек након што се у потпуности ревитализује саобраћајна мрежа, односно када се изгради ауто-пут и обнови пруга Београд—Бар. Ако се на то гледа краткорочно, ова инвестиција има смисла само ако се размишља о њеној каснијој препродаји“, каже он.
Драшковић оправдава инвестирање државних средстава у инфраструктурне објекте тиме што се на тај начин ствара амбијент како би се побољшала позиција домаћих привредника. Он је навео пример Америке, која је сличну ствар учинила давних 30-их година прошлог века, за време велике кризе, те је инфраструктурним пројектима решила проблем.
Драшковић, међутим, упозорава да је управљање компанијом један од веома важних аспеката, будући да Србија није вична када је реч о менаџменту, што се показало и на примеру Нафтне индустрије Србије.
Има и оних који мисле да ова идеја није исплатива, с обзиром на то да би ревитализација целокупне саобраћајне инфраструктуре коштала превише, док Србија заузврат не би ништа добила.
Економиста Александар Стевановић за Спутњик каже да Луку Бар могу да користе наше компаније независно од тога да ли је у српском власништву, као што се тренутно користе и друге луке, попут оних у Солуну, Констанци и Ријеци.
„То само значи да појединци желе да се бави крупним бизнисом, иако је Србија доказала да је у томе веома очајна. Куповина Луке Бар би представљала колосално бацање пара пореских обвезника које ничему не служи. То би, затим, проузроковало додатно трошење средстава на изградњу ауто-пута и обнову пруге до Луке, која нема ни довољну дубину за велике бродове, што је ограничава за озбиљније комерцијалне послове“, каже он.
Уредник портала „Макроекономија“ Мирослав Здравковић такође мисли да улагање у Луку Бар нема смисла, с обзиром на тренутна геополитичка дешавања. Он сматра да та средства треба уложити у докапитализацију домаћих трговинских ланаца, попут „Диса“ и „Универекспорта“, како би улагали у Русију отварајући продајне објекте, што би донело огромну и дугорочну корист српској привреди.
У светлу економских санкција које је Русија увела Турској, као и земљама ЕУ, Србија се налази у позицији којој је руско тржиште веома отворено и требало би да побољша инфраструктуру како би олакшала својој привреди да учврсти позицију на руском тржишту, сматра он.
С тим у вези, пита се Здравковић, зашто би Србија на било који начин улагала новац и вољу да приватизује Луку Бар, која већ годинама није продата.
Алтернатива било ком улагању у Црну Гору, закључује он, пласман је српских производа у Русију, као и побољшање туристичке понуде како би руски туристи у што већој мери долазили у Србију.
