Да ли је Ваша странка спремна за ванредне парламентарне изборе, да ли их очекујете?
— Јавно сам рекао да прижељкујем изборе и сматрам да је и раније требало да имамо парламентарне. Али, ја нисам у позицији да одлучим о томе. Ми смо спремни кад год се одлучи. А спремамо се за покрајинске и локалне изборе 2016. уз једну малу ограду: господин Пајтић, ако постоји неки начин да се одложе покрајински избори, он ће га пронаћи. Ако је то нека природна катастрофа, мислим да би подигао брану на Дунаву, само да избора не буде. У саопштењима своје странке сваки дан тражи републичке изборе, али никада покрајинске.
Да ли је истина да у ПС-у има пребега из СПС-а?
— Не бих никог назвао пребегом. Нисмо у рату нити ти људи беже. Имамо људе који мисле да се програм аутентичне борбене левице остварује у ПС-у више него у неким другим политичким партијама и то је потпуно нормално у вишепартијском систему. Рецимо, председник Општине Лајковац је недавно појачао ПС, општински одбор у Жагубици прешао је колективно у ПС, група од пет-шест одборника у Суботици је такође прешла у ПС из СПС-а, али то се десило и са бројним општинским одборима ДС-а. Ево, и један одборник ПС-а у Врању је прешао у СПС. Није то необично.
Шта је главни адут Ваше партије, видимо да се и Зорица Брунцлик недавно прикључила ПС-у?
— Зорица Брунцлик је члан ПС-а више од три године. Члан је нашег председништва и на сајту пише када је изабрана. Мени је драго што је Зорица Брунцлик члан ПС-а. И ја бих био задовољан ако некад у животу 20.000 људи у Арени плати да чује шта то имам да кажем. Она је професионалац у свом послу. Ја сам одрастао уз „Азру“, „Ролингстоунсе“, „Дед Кенедиз“ и „Секс пистолсе“, али признајем да смо на рођендану, негде око поноћи, врло ретко слушали „God Save the Queen“ (Секс пистолс), а слушали смо све друго. И то ради цела Србија, али воли да објашњава како то није радила. Немојте да будемо лицемерни. И цените људе по томе колико су успешни у свом послу. Можда сте ви вегетаријанац па не једете месо, али то не значи да нећете ценити комшију месара зато што је поштен и добар у свом послу. Можда не слушате музику коју пева Зорицу Брунцлик, али цените то што је у свом послу најбоља.
Шта је заједничко вама као партији левице и СНС-у као партији десног центра?
— Ми смо основани исте 2008. године. Одмах смо се пронашли у смислу борбе за бољу и праведнију Србију. Ми се за ту Србију боримо, као што видите, врло компатибилно. Те 2008. нико нас ништа није питао, и кад смо правили савез, нису нам постављали ни идеолошка ни друга питања. Кад смо постали власт, онда су се сетили накнадно да треба да нам проналазе идеолошке разлике. Имамо идеолошке разлике, али та Србија коју сањамо и за коју се боримо нам је врло блиска. То је добра, уређена, самостална Србија, која иде својим путем, која гледа и на Исток и на Запад, која свуда има пријатеље, али никад не престаје да буде Србија, таква каква јесте. Србија у којој се води рачуна о социјалној правди, која неће да спроводи пљачкашку приватизацију. Све су то ствари које су нас спојиле, можемо ту да се нађемо и на левици и на десници. Тако је свуда у свету: када је потребно стабилизовати једну земљу, онда се и левица и десница, посебно десни центар и левица лако нађу на истом задатку.
Нисте се одрекли црне кошуље, а део вашег имиџа је и бројаница. Како се то уклапа у левицу?
— Могли сте то да питате Светозара Вукмановића Темпа, ког сам упознао са бројаницом. Ја сам тада био клинац, а он народни херој, носио је бројаницу. Сви моји пријатељи доносе ми их из разних крајева света и ја их купујем. Мени то помаже да се боље концентришем. Нема идеолошку вредност.
Што се тиче ваших уверења, да ли сте их много променили, да ли сте се у нешто разочарали?
— Постоје идеје које се нису оствариле, али не значи да те идеје нису добре. То можда значи да ми нисмо довољно добри људи да можемо да их носимо. Левица којој искрено припадам је имала својих грешака. ПС је настао из договора Михајла Марковића и мене. Заједно смо размишљали шта је суштина левице. То је срећан и остварен човек. Но, да би човек био срећан мора да испуни све делове свог бића. Човек је социјално биће, економско, друштвено, али човек је и национално биће. Левица је деценијама занемаривала тај веома важан део човека, говорила да га то ограничава. Не, не ограничава га. Напротив, чини га срећним. То је левица која се мења. Бројне ствари у које смо веровали априори нису издржале пробу времена. Не зато што су биле погрешне већ зато што ми људи нисмо у стању још увек да одговоримо на оно што од нас траже, јер све те велике идеје траже одрицања. То су неке ствари у које сам се не разочарао него схватио да у овом тренутку историјског развоја морамо да у њима живимо тако како живимо.
Пребацивали су Вам што сте дочекали генерала Владимира Лазаревића?
— Тај део јавности мени пребацује што постојим. Да не постојим, можда би ми пребацивали што сам постојао. Имам дужно поштовање према сваком другачијем мишљењу, али не морам баш да се слажем. А моје мишљење је да је мени као министру рада, запошљавања, борачких и социјалних питања, са нагласком на борачка, било место на аеродрому да дочекам генерала Лазаревића. Генерал Лазаревић је издржао своју казну. У сваком праву на свету, кад издржите казну, ви сте слободан човек. Шта год ја мислио о Хашком трибуналу, а мислим лоше и не мислим да су његове пресуде утемељене на праву, већ на политици. И не могу да разумем да генерал Лазаревић не може да се врати својој држави, народу и породици, а Рамуш Харадинај може да постане премијер, као што не могу да разумем да Насер Орић може да буде слободан човек и важан политички фактор у БиХ, а генерал Лазаревић не може да стисне руку неком на аеродрому. И не могу да разумем људе који су у својим књигама описивали како су убијали људска бића, не командом, не мишљу, него рукама, и са поносом објашњавали како су убили српског полицајца а онда отишли да једу пљескавицу. И јако тешко разумем да је Хашки трибунал и Међународни суд у Хагу признао да је „Олуја“ ратни злочин, али да за тај ратни злочин није нико одговоран. То значи да се „Олуја“ стуштила на несретне Србе у Хрватској и ми смо елементарну непогоду прогласили за ратни злочин, јер нема никог ко је пустио тај дажд на Србе.
Можда је то „олуја“ у главама у Хашком трибуналу?
— Постоје тамо људи који сматрају да треба продужити рад Хашког трибунала док они не оду у пензију. Шта је била сврха Хашког трибунала? Помирење на простору бивше Југославије. А тај суд нас је увек свађао: свака његова пресуда, ослобађање, казна нас је свађала. И зато ми је искрено жао када неко као Симатовић и Станишић одлази у Хаг, где им је промењена пресуда након што је проглашена правоснажном. А драго ми је што се Симатовић и Станишић враћају, што је Шешељ у Србији, бићу срећан кад се сви Срби из Хашког трибунала буду вратили у своју земљу.
Докле се стигло са преговорима са Русима око радних дозвола?
— Надам се да ћемо већ у фебруару са Русијом потписати споразум о социјалном осигурању. То ће бити веома значајно јер велики број наших људи ради у Русији, али исто тако и велики број држављана Русије ради у Србији. Обострано је важно да регулишемо уплату социјалних осигурања, пензија, разних других права. Преговори се воде добро, чак за стандарде Руске Федерације, која је врло спора кад су такве ствари у питању, а и за наше стандарде, ово се ради веома брзо. Надам се да то има везе са односом према Србији.
(Други део интервјуа са министром Вулином објавићемо 4. јануара)
