Милена Марковић себе види у кругу уметника-проклетника. Проклетници се баве човеком, његовом недостојношћу и светошћу, његовим грешним телом и душом која је унапред осуђена на пропаст, а нада се спасењу, објашњава ова награђивана драмска ауторка.
Како је уметница која осећа поетску блискост с Достојевским, Хамсуном и Блејком доживела протеклу годину и шта очекује у следећој?
Година на измаку обиловала је крупним, драматичним, трагичним догађајима. Шта Вас је највише потресло као човека, уметника, интелектуалца?
— Мене највише потреса чињеница да нема сваки човек кров над главом, храну, слободу. Потреса ме то што немају сви исте могућности и прилике и то што се веома мали број људи бесрамно богати, док велика већина пропада.
Како видите 2015. годину у смислу кретања друштва и културе, у геополитичком смислу?
— Не видим да има неких великих промена, нити да ће их бити. Што се тиче културе у нашој малој средини, ствар је сада постала врло јасна, култура није потребна, ми живимо у колонији! У колонији су потребни колонијални сервиси, а не да се подиже свест и култура народа који ту живи.
Како као уметник доживљавате све оно што се у овом тренутку дешава у свету? Где је у свему томе „мали човек“?
— Уметнике делим на пророке, мудраце и проклетнике. Пророци су они који су били испред свога времена, који су најављивали време које долази. Такви су били Толстој, Данте, Шекспир, Гете. Мудраци су ти који промишљају и показују истину о времену у којем живе и прошлости која је довела до садашњости. Такви су Андрић, Балзак, Фокнер.
Проклетници се баве човеком, његовом недостојношћу и светошћу, његовим грешним телом и душом која је унапред осуђена на пропаст, а нада се спасењу. То су Достојевски, Блејк, Хамсун. Ја себе проналазим на тој линији.
Прошле године је обележена 100. годишњица од почетка Првог светског рата, а Ваша драма „Змајеубице“ била је једно од запажених уметничких виђења ове глобалне трагедије. Годишњица је била повод да се истакну паралеле савременог и прошлог тренутка, али чини се да се историјске лекције споро уче или се не уче уопште. Има ли данашњи свет нешто што, ипак, улива наду?
— Мислим да не постоји нешто што је историјска лекција. Све је питање интереса моћних народа који се боре око утицаја, ресурса, опстанка на позицији моћи. Наравно, важно је да постоје интелектуалци који подсећају и прете, то је сигурно корисно. Ја са надам, морам да се надам.
Филм „Отаџбина“ Олега Новковића, снимљен према Вашем сценарију, бави се проблемом избеглих, прогнаних, несхваћених… То је проблем који одавно постоји на овим просторима, а ове године је био и тема број један у Европи, која као да се пробудила из вишедеценијског сна. У каквом су стању, према Вашем мишљењу, европски дух, европске вредности?
— Нови филм Олега Новковића је један радикалан, уметнички бескомпромисан исказ који се између осталог бави проблемом избеглих. То је само почетна позиција. Основна је да су у питању грешници, злочинци, лењивци, себични смутљивци, односно прави људи који жуде за љубављу и спасењем.
Што се тиче европских вредности, ја сам се формирала према тим вредностима, уколико мислите на хуманистичке вредности, културу… Нису проблем европске вредности или неке друге које хоће или неће да их замене, проблем су нељудски капитализам и империјализам који се очигледно повампирио у једном бизарном медијском, збуњујућем облику.
Где је у свему томе Србија?
— Србија нема никакву улогу у свему томе. Било би добро да задржи неко достојанство и да опстане.
Шта бисте издвојили као позитивне догађаје у култури и друштву у 2015. години?
— Ја сам гледала једну изузетну изложбу у Музеју историје Југославије — „Руска авангарда“. Не памтим да сам видела тако добру изложбу у Београду. Свашта су донели и свашта има да се види. Култура мора да се одржи. Тако се одржава свест, тако се одржава језик, тако се васпитава омладина, тако нећемо пропасти. Можда.
Шта је Ваш највећи успех у 2015. години?
— Не знам. Завршила сам сценарио за крими серију, за Олега Новковића, чека на РТС-у. Надам се да ће се реализовати. Предала сам драму у Атеље 212. Не знам да ли је то успех, ја стално радим, а успех кад дође — добродошао је.
Шта очекујете да ће свету, Европи, Србији донети 2016. година?
— Разум империји која напада такозваном слободом и сише планету, то желим, а не знам шта ће бити.
Који су уметнички и професионални изазови пред Вама у предстојећој години?
— Надам се да ћу да напредујем и да урадим нешто што нисам до сада. И да ћу да поделим ово што знам са студентима и да видим како се понеко буди. То је велико задовољство.
