„Турске тајне операције могу да доведу до дипломатске изолације земље, како традиционалних западних савезника, тако и суседних земаља. Још већу забринутост изазива то што они могу да доведу до директног војног сукоба“, пише аутор чланка, аналитичар Егмен Бешчи, који се бави проучавањем сарадње Турске и Запада у обавештајном раду.
Према његовим речима, пошто је турска авијација оборила руски авион изнад Сирије, председник Реџеп Тајип Ердоган је „аутоматски признао“ тајну подршку Анкаре сиријским Туркменима. Ипак, како наводи Бешчи, то није први пут да је Турска у проблемима овакве врсте.
Позивајући се на низ тајних докумената из западних архива који су отворени, аутор тврди да Турска одавно води тајне операције у суседним земљама.
Као један од примера, он наводи догађаје из педесетих година, када је важан циљ за турску обавештајну службу и зона озбиљних интереса за њене западне пријатеље била Бугарска.
Пошто је 1878. Бугарска постала независна од Османске империје, турска мањина почела је да напушта земљу и да се сели у Малу Азију, а врхунац те миграције био је за време балканских ратова 1912. и 1913. године.
Проблеми у односима Анкаре и Бугарске наставили су се када је балканска држава подржала нацисте и прикључила се Тројном пакту 1941. Шест година касније сама Бугарска је почела да представља опасност за Турску, ушавши у совјетски блок.
Године 1950. и 1951. бугарска комунистичка влада је поједноставила правила за излазак турске мањине из земље, након чега је Бугарску напустило око 250.000 Турака.
У то време је Северноатлантска алијанса одлучила да искористи Турску и Грчку за своје војне планове у Средоземном мору. Ове земље су дозволиле НАТО-у да на њиховој територији организује масовне вежбе још пре него што су ступиле у тај блок.
У документу НАТО-а из 1951. наводи се да је Алијанса страховала од могућег присуства комунистичких агената међу избеглицама из Бугарске. Ипак, британска обавештајна служба је уверила Алијансу да је турска служба националне безбедности МАН реаговала како треба. Она не само да је открила комунисте међу мигрантима, него је и заврбовала нове агенте управо из њихових редова.
После ступања Турске у НАТО 1952. турска војна обавештајна служба Г-20 ујединила се са службом националне безбедности како би одговорила на захтеве алијансе.
У техничком смислу турска обавештајна служба је зависила од НАТО-а, али је водила и своје сопствене операције против совјетског блока, извештавајући о томе Алијансу.
На пример, врбовање агената међу турским мигрантима из Бугарске средином педесетих година помогло је Анкари да добије тајне информације о нуклеарном програму совјетског блока, пре свега о добијању уранијума у Бугарској.
Бешчи наводи још један пример. Шездесетих година Турска и њени савезници су покушавали да добију податке о ракетним системима и њиховим карактеристикама.
Турска обавештајна служба је поново привукла турске мигранте из Бугарске који су се потом тајно пребацили на бугарску територију, разјаснили неопходне информације и после тога се вратили у Турску предавши добијене податке НАТО-у и Г-2.
Аутор наводи да тајне операције Анкаре нису биле ограничене само на обавештајни рад. Турски шпијуни су подржавали делатност опозиционих група које су позивале бугарске Турке да се врате у домовину. У британском архиву Бешчи је пронашао отворене документе, према којима је 1956. године мајор турске обавештајне службе Камил Беј заврбобао у пограничном граду Киркларели групу Турака миграната да у Бугарској воде субверзивну делатност.
Све то доказује да Турска има богато искуство вођења тајних операција у иностранству, али док је током Хладног рата Анкара рачунала на подршку НАТО-а, сада она „игра сама“.
Садашње тајне операције, попут наоружавања побуњеничких организација у Сирији, јесу главни ослонац турске политике на Блиском истоку, а то носи мноштво ризика јер западни савезници Турској више не верују, сматра аутор.
Турска постаје све више изолована, посебно када је реч о њеном деловању у Сирији.
Бешчи претпоставља да ће Турска у будућности вероватно „успети да се опорави од садашњих неуспеха“ и њена невидљива рука могла би поново да ради као и у време Хладног рата, уз подршку Запада и без директног сукоба са суседима.
