Како гледате на културну сцену постјугословенског простора? Колико је он јединствен?
— Неоспорно је да данас, четврт вијека послије ратова, опажамо претакање и преплитање култура, уз једну врло битну специфичност. У Србију „из региона“ (што представља „новоговор“, а значи: из република бивше СФРЈ) може да се увезе више културног садржаја него што из Србије смије да се извезе.
Регион с похвалама, наградама и медијском пажњом дочекује широкогрудије оне тонове, ријечи, слике и представе које лоше говоре о нама, а умјетници који су аутори таквих представа, не само позоришних и филмских, срдачно су, је ли, дочекани и у осталим земљама Запада.
Због глобалистичких филтера, српска је култура под санкцијама и даље.
Може ли књижевност превазићи границе које постављају политичари?
— Књижевност је увијек превазилазила границе које су постављали политичари, није то њој проблем, али јој је проблем да потказује идеологије чији су политичари извршиоци.
Постоји препознатљива екипа, рекао бих, умјетника широког спектра, од писаца до глумаца, који су познати зато што су познати, међу којима има и таквих дрзника да се саморекламирају као „бунтовни“, као „они који помијерају границе“, „који први пут говоре о болним темама“… А заправо су и политички и родно и идеолошки коректни, што ће рећи да играју на карту која не може да изгуби.
Али политички коректни умјетници могу ли се звати умјетницима? Осим тога што је занат, умјетност је и — истина.
Кад кажем да је умјетност истина, сасвим сам свјестан тежине Павићеве универзалне мисли по којој „није исто грчко не и јеврејско не“, што у преводу значи да се и српско не преводи друкчије.
Како изгледа живот у Боки Которској и како је српском писцу из Боке који живи у Црној Гори?
— Гравитација јединог фјорда на Медитерану је огромна. Бока је налик острву, јер је трима странама омеђена морем камена, а једном страном морем мора. У доба Вука Караџића Црногорци би говорили да иду у свијет кад су силазили у Боку, дочим и данас има Бокеља који на чуђење Црногораца казују како „сутра иду неким послом у Црну Гору“. Бити српски писац значи пуцати себи у руку којом пишеш.
Живи ли Његош у срцима Црногораца и на који начин?
— Црна се Гора без прочитаног Његошевог „Горског вијенца“ разумјети не може. Кренимо од тога да је дилема владике Данила била већа од чувене бити-или-не-бити дилеме Шекспировог Хамлета. Наиме, владика Данило види да је пола Црногораца примило ислам, тј. да је зарад користи промијенило свој српски, православни код. И сад, шта да ради? Ако ли крене у „истрагу потурица“, да се обрачуна са свима који не би да се „врате вјери прађедовској“ — убиће браћу, а ако ли пак то не учини — цијела Црна Гора, једино острво слободе унутар Османске империје! — примиће ислам. То више неће бити Црна Гора.
Данашња пак држава, мањине оставимо ли с миром, јесте Црна Гора у којој је владар с већином народа промијенио код, и сада — о историјског парадокса! — хоће да истражи сваког Србина, и дође му главе.
У срцима Црногораца старог кода живе све Његошеве поруке и подуке из „Горског вијенца“, као нека врста националног устава и моралног кодекса, дочим се група која се одвојила, прво 1945. па финалменте 2006. године, група коју Црногорци-Срби зову Монтенегринима и Дукљанима — нерадо лаћа Његоша, и тумачи га селективно, ван контекста.
Упркос аманету да се сахрани у Цркви Св. Петра Цетињског на Ловћену, Монтенегрини су срушили цркву и на њеном мјесту подигли Мештровићев маузолеј, без икаквих религијских обиљежја, што је неправда до неба, јер је Његош био духовни поглавар тада заиста поносне, српске Спарте, државе Црне Горе.
Хоће ли Црна Гора бити срећнија у НАТО-у него што је била у заједници са Србијом и у бившој Југославији?
— Оно што је Св. Петар Цетињски оставио у аманет Црногорцима (у форми дословне клетве са сликама језивих призора — ако превјере) јесте да се никад, никад, никад и никад не окрену против Русије.
Монтенегризирана Црна Гора, управо се окренула против Русије. Да је враг као у филмовима Живка Николића ушао у Црну Гору видјело се онога тренутка када је једна десетина државне територије, која је имала право одлучивања 50:50 одсто (!), узела да унутар државне заједнице Србије и Црне Горе уринира на ту врсту равноправности, једину на свијету, и тражи „самосталност и сувереност“.
Дакако, није народ узео да сади тикве с врагом, него купљена или уцијењана власт. Али, ко може да каже Србији и Русији да Црногорци као народ нису дозволили да их узјаше зло?
Како гледате на редефинисање историје у Црној Гори?
— Одговорићу вам одломком из романа „Лутајући Бокељ“: Није још у историји било примјера да народ који је формирао властиту културу на бази једног надахнућа, једног идеала, промијени тај идеал и почне стварати нову културу на нову тему. Не. Народи једне органске епохе ваплоте свој дух једино у њима својственој форми и тиме бивају предодређени да генетско трајање проживе у датом оквиру, развијајући га, обогаћујући га, дијелом модификујући га, али не замјењујући и не издајући га. Таква издаја представљала би културно самоубиство. Или знак етничке старости и обезвређивање народа.
Шта данас значи Косово за Црногорце? Мило Ђукановић је, са Маровићем и Булатовићем, дошао на власт на демонстрацијама на којима је захтевано решавање косовског проблема. Живи ли „Косовски завет“ још увек у срцима Црногораца?
— Дефинитивно има превише Црногораца у вашим питањима. „Оverloaded“ сам с Црном Гором и Црногорцима.
Као Приморац, баждарен сам да истрпим одређену квоту дневних промишљања на тему ЦГ/MNE, све преко тога почиње да ме замара.
Може ли Црна Гора без Србије? А Црногорци? Шта данас Црногорцима значи Србија?
— Црна Гора данас говори с језиком који се рачва. Откуд знам. Ја Црногорац нисам, него Бокељ. Мени је потребна Србија, но само ако је независна, самостална и суверена.
Мислим да треба изврнути питање на поставу. Шта Србији значе њене земље?
Нека на ово моје тумачење и устану у Црној Гори.
Бока се 1918. ујединила са Србијом. Исте се године и Црна Гора ујединила са Србијом. Та су уједињења била из љубави, а она није нестала, него је развод индукован. Изазван је.
Који је политички догађај обележио 2015. годину?
— Годину 2015. обиљежиле су нове битке трећег свјетског рата. У Украјини и Сирији. Нови рат води се друкчије у односу на претходна два, а почео је бомбардовањем Србије 1999.
Који би догађај могао обележити 2016?
— Наводни терористички напад у Лондону. Плашим се да би то могао да буде европски 11. септембар. Кривци би, наравно, и опет наводно, доказано имали Куран у зубима, као у Паризу, концем 2015.
Други догађај који би могао да обиљежи 2016. г. — режирано обарање НАТО авиона над неком балтичком републиком, а за што би се, наравно, оптужила Русија, била би прилика да се активира члан 5 из Колективног уговора НАТО-а, по коме се „напад на било коју чланицу третира као напад на све остале“. Не дај боже.
Ко би од политичара могао бити Деда Мраз (ко би могао да обрадује грађане и на који начин)?
— Од политичара нико. Од државника само Путин.
