Како наводи „Јутарњи“, писмо је послато 10. јула.
У писму се види да је СПЦ изразила забринутост због могуће канонизације Алојзија Степинца, али и да српске владике не крију одушевљење гестом папе Фрање да заустави канонизацију и да се формира мешовита католичко-православне комисије која би требало да претресе аргументе једне и друге стране.
Такође се, како пише „Јутарњи“, у писму се наводи да је преко кардинала Курта Коха, задуженог за односе с другим хришћанима, папи предложено да резултат комисије буде, између осталог, и акт „прочишћења историјског сећања“.
Предлаже се да се рад најављене радне групе усмери на „личност кардинала Степинца и његову делатност за време Другог светског рата, али и у времену које је рату претходило и за ратом уследило“.
Наиме, владике су уверене да ће се тако „истовремено доћи и до нових увида у историјски контекст у коме је деловао кардинал Степинац, као и у комплекс односа наших цркава и односа српског и хрватског народа у време Другог светског рата“.
СПЦ додаје да комисија мора имати међународни карактер и да ће „овакав разговор бити плодан и користан уколико у њему, поред пастира две цркве, буду учествовали и они који су стручни за тему о којој је реч, што подразумева учешће међународних стручњака који би осигурали највиши ниво разговора и његову плодотворност“.
СПЦ је одлучила да о овоме обавести друге аутокефалне православне цркве и да их позове на молитву, чиме цео процес сада добија једну потпуну нову димензију дијалога Београда и Ватикана, али и с целим православним светом.
Загребачки дневник наводи да се моли папа да у блиској будућности прими делегацију СПЦ-а у саставу архиепископ-митрополит црногорско-приморски Амфилохије, епископ новосадски и бачки Иринеј и професор Дарко Танасковић, бивши амбасадор Србије при Светој Столици — „која би Вам уручила предлог чланова наше Комисије за дијалог о кардиналу Степинцу“.
Патријарх Иринеј предлаже и формирање једне трајне делегације СПЦ-а за „непосредни дијалог са Светом Столицом“ јер су уверени да је отворена једна потпуно нова страница не само у Југоисточној Европи, већ уопште у католичко-православним односима, чиме „Српска православна црква сведочи да јој је стало до мира, до помирења и до развитка дијалога и екуменизма, овде и у свету“.
