Колико је избеглица прошло кроз Србију? Кад је председник Србије на недавном састанку у Бриселу рекао да смо спремни да преко зиме примимо и 10.000 избеглица, а Ви сте рекли да не можемо дозволити да будемо велики прихватни центар, хоћемо ли ипак то постати?
— Прошло их је око 600.000. Србију, да будемо поштени, то није коштало превише. Наши трошкови јесу плате наших полицајаца, војника, лекара, свих људи који раде у прихватним центрима, Комесаријату за избеглице, али смо добили значајну помоћ из целог света. А нит је Србија изазвала кризу, нит ће је решити. Србија може да прихвати одређени број, али нећу да лицитирам бројкама јер то зависи од бројних фактора. То може да се деси уколико је то план читаве ЕУ и земаља које се налазе на мигрантској рути.
Има ли тог плана?
— Не још.
А кад се очекује? Има ли разговара о томе?
— Не да ја знам. Оно што је доња граница Србије то је да нећемо да користимо силу ни према коме. Једини начин јесте да се договори цела ЕУ. Право решење јесте у Сирији, да ЕУ са савезницима пронађе политичко решење. Други кључни елемент је договор ЕУ и Турске.
Евроинтеграције ће бити велики испит за Србију, посебно поглавље 35? Чули смо шта је рекао амерички амбасадор.
— Биће то испит не само за Србију него и за ЕУ. Пет земаља ЕУ није признало КиМ. ЕУ ће унутар себе морати да води рачуна шта тражи и од кога тражи, јер не можете тражити од Србије да призна Косова ако то неће да ураде Кипар, Шпанија. Оно од чега се мора поћи јесте да поглавље 35 није никаква замена за бриселски дијалог. Они могу да функционишу паралелно: бриселски дијалог донесе одлуку, а онда се то спроведе у поглављу 35. Никако другачије. Не може поглавље 35 да буде оправдање да све што се не договоримо у Бриселу, то ћемо наметнути кроз 35. поглавље. На ту игру Србија неће пристати и није пристала. То смо показали гласањем у Унеску, па и кад је у питању ЗСО. Ми смо се у Бриселу договорили о ЗСО. Ако нема ЗСО, нема ни бриселског дијалога!
Не видимо баш нарочит притисак на Приштину, која засад успешно успева да изврда договорено.
— Да се не правимо наивни — светска политика не функционише по принципу правде и правичности. Ми не мислимо да су нама наклоњени кад је у питању КиМ. Морамо да живимо у свету какав јесте. Да ли стварно мислите да ће било која земља која је признала Косово тек тако рећи да је то један неуспешан пројекат?
Је ли то главни разлог? Да докажу да је тај пројекат успешан?
— Еулекс је највеће и најскупље ангажовање ЕУ ван њених граница. Није лако признати да се откако је Еулекс преузео улогу УН на КиМ ситуација само погоршала. Да се Срби нису вратили на КиМ, иако је то гарантовано од стране међународне заједнице. Владавина права ни на који начин није успостављена. Од доласка међународних снага до данас је убијено преко 1.000 Срба, нико никада није одговарао. Још увек се на судовима врти око 44.000 захтева за повратак имовине. Није то баш лако признати. А потрошене су милијарде пореских обвезника ЕУ.
Е сад, најлакше би било рећи да ми зато нећемо ни да разговарамо. Не, ми морамо да разговарамо. Јер 2000. смо на КиМ могли скоро све, имали смо потпуно очуван систем, Резолуцију 1244, били смо популарни после 5. октобра. Нисмо урадили ништа. Затим 17. марта 2004. могли смо пуно: могли смо да се страшно побунимо, да на СБ и у ГС УН урадимо много, могли смо на самом терену да урадимо скоро све. Године 2008. могли смо још увек доста. Били смо много јачи, свет је полако почео да се мења. Нисмо урадили баш ништа. А 2012-2013. смо могли мање него 2008. и то је била последња прилика да почнемо нешто да радимо. То је мање него што смо могли ранијих година, али полако то постаје све више.
Зашто Србију прозивају зато што хоће да остане блиска са Русијом, а с друге стране видимо да Сједињене Америчке Државе, кад им треба, јако лепо сарађују са Русијом?
— И не само САД, све државе на свету одговорне према својим грађанима, према привреди и планети Земљи сарађују са Русијом. Чак и кад имају санкције према Руској Федерацији, налазе начина да преговарају, па и да тргују са њом. Уосталом, „Северни ток“ се прави. Србија ће се понашати увек баш на исти начин. Ми ћемо чувати своје интересе. Политика није само математика. У овом случају, конкретно економском, јесте. Не пада нам на памет да изгубимо руско тржиште и царинске олакшице, све оно због чега нам добрим делом и долазе страни инвеститори.
Али политика није баш само математика. Постоји и емоција, историја, однос једног народа према другом. Одузети Србима историјске везе са Русима — то би био неки други народ, то више не би били Срби. А ми, такви какви смо, тврдоглави, волимо да будемо то што јесмо, волимо своју историју, традицију, волимо те људе и не можемо да заборавимо да, какве год историјске околности биле, како је било Русији тако је било и Србији. Не можемо то тек тако да заборавимо. Али у политици Владе не видим ни најмањег наговештаја да би се то могло променити. Не видим да је Србија ту на ивици ножа. На ивици ножа би била да ми једнима или другима нешто кријемо, па кад нас ухвате у лажи бићемо кажњени. Ми не лажемо никога, говоримо апсолутну истину, наш пут је тамо где јесте, а Русија је свакако наш велики савезник и тога се сигурно нећемо одрицати.
Али опет из нечије кухиње излазе приче како Русија преко Томислава Николића опструише евроинеграције Србије.
— Председник Владе Александар Вучић, овоме сам лично сведок, има чак и лични однос и са господином Путином, и са господином Медведевом. То се не ствара тако што лажете и тако што радите нешто што није часно и за шта вам треба опструкција, да неко треба да вас дисциплинује. Русија то не ради и није радила Србији, а поготову то нити може нити хоће да ради председнику Владе Александру Вучићу. Наравно, Србија је слободна земља и у њој постоји, посебно у медијским и круговима неких НВО, један број људи који на помен Русије има потребу да избаци неке бодље и да се страшно наљути на земљу која нас никад није бомбардовала. И то је њихово право. Али немају баш превелик утицај у српском народу. Имају можда у политици, прилично су гласни, лако их препознајете, а аргументи су им страшно танки. Врло је тешко објаснити да нас угрожава Руска Федерација, која нит покушава да влада овом земљом нити ишта да наметне. Танки су им аргументи, и на крају се сведу или на задатак или на лични анимозитет према тој земљи или нацији. Али то није доминантно у српском народу.
