Да ли је рокенрол умро и кад?
— Легенда каже да је умро оног дана кад је „Клеш“ потписао за „Си-Би-Ес“, а ја бих му дао још који дан више. Мислим да је умро са дефинитивном одлуком да се са плоча пређе на ЦД и да је та количина комуникације инспирисала индустрију да заборави ауторски елемент, да заборави човјека као централну личност тог пројекта и да почне да ради на самосвојном индустријском паковању одређених производа. Дакле, ако смо имали једног Џимија Хендрикса, да бисмо зарадили новац ми ћемо сад измислити њих пет. У међувремену, корпоративни капитализам, који је узео и музичку индустрију под своје, укинуо је ту утопијску слику свијета која је неопходна да би умјетност могла да дише. Ако је умјетност биљка, а јесте, утопијска слика свијета је кисеоник. Од ње се живи.
Та утопијска слика свијета је умрла пред налетима корпоративног капитализма и данас међу новим генерацијама, које би требало да гурају рокенрол и било коју врсту умјетности, она не постоји. Чим она не постоји, они не знају шта ће са собом, а кад не знају шта ће са собом, окрећу се индустрији. Данас имате дивну прилику да видите какав је резултат живота без утопије, а то су Ријана или Бијонсе. Док је владала утопија то су били „Битлси“.
Твоја књига изазвала је велики „циркус“ у Сарајеву. Интересантна је реакција твог саборца из „Пушења“ Сеје Сексона који је изјавио да не зна да у Београду постоји Неле, да је чуо само за Нолета. Како си то доживео?
— Нисам ни примјетио ту изјаву.
Најавио си наставак „Фајронта у Сарајеву“, кад га очекујемо?
— Најавио сам другу књигу, прерано је сад за наставак. Кад сам почео да пишем „Фајронт“ најавио сам комплетну биографију са идејом да се покаже социјална историја која би осликала то неко вријеме комунизма и вријеме капитализма, јер ми смо једна од ријетких генерација која је имала ту част да живи у два различита система, што је велика предност ако желите да се бавите филозофијом. Међутим, након 500 и неке странице ја сам схватио да нисам дошао ни до рата у Сарајеву, а камоли до краја моје музичарске каријере 2011. Тако да сам одлучио да то подјелим на два дијела. Мислим да сам био у праву јер је успјех „Фајронта у Сарајеву“ и тих неких 100.000 продатих примјерака, што Сејо вјероватно зна, али неће да каже, резултат тога што сам ја писао о предратном Сарајеву које много интригира људе и данас и које представља неку врсту мита чији сам један од градитеља био и ја. За наставак приче сад би било прерано, јер да бих саставио причу о Сарајеву ′80-их, мени је требало 20 година дистанце. Значи, наставак би требало да буде за једно 20 година.
Али ја пишем нешто друго, пишем један „озбиљан роман“ о Дорћолу, о мјесту гдје се преламају цивилизација и култура и гдје је игром случаја моја породица почетком 20. вијека изградила кућу. Тај роман је прича о тој кући у Солунској улици број 28 и прави пресјек три генерације људи који су живјели на овом трусном тлу.
Да ли за 20 година, кад изађе књига, очекујеш бурне реакције у Београду као што су биле у Сарајеву?
— Знаш како ће бити. Кад сам дошао у Београд, сви су ме мјешали са Кнелетом, а данас ме сви мјешају са Нолетом. Морам признати да ми је љепше да ме мјешају са Нолетом него са Кнелетом. Али за 30 година се Нолета и Кнелета неће најбоље сјећати, а Нелета хоће, али ће ме сигурно опет с неким мјешати.
Радиш ли за филм или ТВ?
— Пројекат у који сам тренутно најдубље ушао је једна рок опера о Николи Тесли која би требало да буде изведена идуће године за његов рођендан, 10. јула у Сава центру.
Тренутно иде реприза „Надреалне телевизије“ на Б92, а сваки час се „Сложна браћа“ репризирају на РТС-у. Може ли се живети од реприза?
— Не може. Ја сам имао погрешне уговоре. Не зезам се. Правио сам уговоре — дај ми одмах све пара што има и пусти ме на миру, а неке моје колеге су правиле уговоре на број реприза, тако да они сада сретно живе од тога.
Као „вишеструка личност“ која живи у складу са свим својим „субјектима“, шта би саветовао министру Вулину, код кога често има искакања код „човека Вулина“ и „министра Вулина“?
— Нисам толико дубоко ушао у политику, али хајде да нахвалим мало човјека. Имао сам на Косову промоције књиге у Грачаници и у Митровици и ти локалци кажу да је он доста тога урадио. Био сам у манастиру Зочиште, који је био потпуно срушен, и који је захваљујући министру потпуно обновљен, што је позитивна ствар за неког ко је стално на тапету зајебанције. Знам да га Кесић увијек малтретира, али добро, политичар је ту, између осталог, и да буде на тапету зајебанције.
Како, на пример, „Неле пророк“ живи са „Нелетом рокером“?
— Неле рокер спава већ пет година. Ја се више и не будим са музиком. Немам ниједан извор музике у кући. Дјеца полуде, нарочито мој син који воли музику, он има ону неку своју справицу па слуша. Чак ми и у ауту не ради касетофон. Морам мало да одморим. Сад ћу мало почети око Тесле да радим с музиком. Мислим да је било вријеме да се и музика мало одмори од мене.
Шта би препоручио од филмова, књига и ТВ серија?
— Препоручио бих књиге Вулета Журића, он је један јако добар, модеран писац. Од филмова последње што сам гледао да ваља били су филмови Фатиха Акина. Од серија гледам само оне старе. Да не кажем „Сложну браћу“, али рећи ћу „Камионџије“. Заиста нема нових серија да носе неку снагу или емоцију, што је јако чудно, јер Срби су наративан народ и ако ништа имали су јаку телевизијску причу, од оних старих серија Новака Новака и хумора Радивоја Лоле Ђукића, преко озбиљних, емотивних серија као што је била „Више од игре“, па до криминалистичко-партизанских, као што су били „Отписани“.
Заиста је невјероватно да данас не постоји ниједна серија која може да заинтригира народ. Мислим да је највећи проблем у уредништву на свим стратешким положајима и мислим да не постоји ниједан уредник који има, да не кажем шта, јака и велика, да преузме одговорност на себе и сними једну такву серију. Самим тим и аутори почињу да зазиру од озбиљних пројеката јер то да нема пара је чиста лаж. То и није нека нарочита цифра ако имате медиј на коме можете добити 100-150 евра за секунду рекламирања неког производа.
Шта не пропушташ од фудбала?
— Не пропуштам Лигу шампиона, ипак је то крем европског фудбала, али у задње вријеме волим да гледам Енглезе, јер стварно никад не знаш шта ће се десити. Шпанија и Немачка су се претвориле у досадну причу. У Немачкој, Бајерн осваја првенство послије 7. кола и већ има 40 бодова предности, а у Шпанији је то туча између Реала и Барселоне, па се некад умрља Атлетико. Али код Енглеза, пре неки дан Саутемптон добије Арсенал 4:0. То ја волим да видим.
Има ли нам спаса?
— Има, наравно, колико има шљива, толико ће бити спаса.
