Нада да ће се у Сирији успоставити какав-такав мир је попут сламке у блискоисточном вихору након одлуке Саудијске Арабије да продуби сукоб са шиитима.
Споразум постигнут у Бечу 14. новембра, дан након атентата у Паризу, који се претворио у резолуцију Уједињених нација о политичком решењу кризе у Сирији, дочекан је као „историјски“ јер су у њему учествовале и сунитске земље и Иран. За четири године грађанског рата, у коме је погинуло 300.000 људи, УН нису успеле да се договоре како да стану на пут крвопролићу. Чинило се да им је то пошло за руком 18. децембра. Резолуција предвиђа да крајем јануара „сви седну за сто“, власт и опозиција у Сирији и да, под надзором Бан Kи Муна, генералног секретара УН, разговарају о промени устава и изборима.
Две недеље касније Ријад је одлучио да погуби шиитског вођу Нимр ел Нимра и десетине других политичких противника и изазове нову дипломатску кризу са Техераном. Реакције су се ланчано низале — Бахреин и Судан, већински сунитске земље, следили су Саудијску Арабију и прекинули односе са Ираном, шиити су бурно негодовали у Либану, Пакистану и индијском Кашмиру.
Саудијска Арабија, ултраконзервативна заливска монархија која важи за лидера сунита, и Иран, предводник шиита, два су кључна актера на Блиском истоку без чијег договора није могуће дугорочно решење сукоба у овом региону.
Прекид дипломатских односа између две земље, који је уследио након погубљења шиитског вође и паљења саудијске амбасаде у Техерану, доводи у питање мировне преговоре о Сирији и Јемену, чији наставак је предвиђен у јануару.
Одлука саудијских монарха да се отарасе противника, која је у Техерану дочекана као провокација, продубила је фронт између шиита и сунита широм Блиског истока и индиректни рат који води са Ираном у више земаља.
То је случај у Јемену, у коме уз подршку сунитске владе Саудијска Арабија предводи коалицију која бомбардује шиитске побуњенике. У Женеви се воде преговори о прекиду овог сукоба, много дискретније него они у Бечу о Сирији. Изгледи за успешан исход ових преговора нису велики, о чему сведочи и изјава сунитског лидера да се ситуација у овој земљи може решити само силом.
У Бахреину Ријад продубљује жељу за осветом међу шиитима, чији отпор покушава да сломи уз помоћ мањинских сунита на власти које контролише. У питање доводи и деликатни суживот припадника ова два верска огранка ислама у Либану, у коме је 25 одсто шииита, 22 одсто сунита и 40 одсто хришћана учествовало у грађанском рату у коме је погинуло више од 200.000 људи.
Политика саудијских монарха доприноси повећању тензија између шиита и сунита у Ираку, што иде на руку ДАЕШ-у, организацији која је прерасла у озбиљну претњу када су јој пришли поражени сунитски официри након што су САД на власт довеле шиите.
У Сирији, у којој верски мозаик није ништа мање сложен, са алавитима на власти које подржава Техеран и сунитима у опозицији, потез Саудијске Арабије прети да минира идеју о споразуму две стране.
Да ли ће због тога бити избачена из коалиције која бомбардује Сирију, на чијем челу са САД?
У млаким реакцијама Вашингтона и западних савезника након погубљења шиитских лидера у Саудијској Арабији о томе нема ни говора.
Какав је онда смисао бомбардовања Сирије када један од главних партнера минира мировне преговоре?
САД, као и Велика Британија и Француска, одлучиле су да развију војне, стратешке и економске везе са монархијом која практикује радикални ислам и дају јој одрешене руке. Овакав приступ чини решавање криза на Блиском истоку немогућим.
