Пакетићи у магли
На овај начин почиње приповест о необичном Београђанину, Зорану Чалији Чарлију, академском сликару, али и човеку са безброј професија. Пре десет година, ужаснут погромом према његовом народу, почиње да скупља хуманитарну помоћ. И још увек се не зауставља.
Враћамо се у ноћ када је, уз помоћ београдских пријатеља, прикупио више од 2.000 новогодишњих пакетића. Када их је довукао на Косово и Метохију, погледао је пријатеља, оца Петра Улемека, тамошњег свештеника, и упитао: „Како ћемо сад?“
Отац Петар је у то време био игуман манастира Ђурђеви Ступови и по послушању старешина манастира Зочиште.
— Тада ми је објаснио да у околини Велике Хоче постоји безброј места у којима има по два или три малишана. И позвао ме је да их обиђемо, показујући неугледну и похабану „шкоду“. „Најцрње“ у свему било је што је ауто имао новопазарске регистарске таблице са бројевима „1389“. На моје наивно питање имамо ли пратњу и ко ће да нас чува, отац Петар је одговорио: „Имамо“.
Чарли је сачекао и други део одговора. И добио га је: „Бог“.
Пролазили су ноћу кроз Милошевац, у које је сваки аутобус у то доба био каменован. Са таблицама које су имали, Чарли је стекао утисак да је Бог умногоме узео ствар у своје руке, јер их нико није дирао. Били су у седам места у том делу Метохије током само једне ноћи, обилазећи малишане, и Чалија, који је имао костим Деда Мраза, више није имао ни воље ни жеље да се пресвлачи, већ је остао у новогодишњој одежди.
Тада почиње епилог…
Како звони Метохија
Свако у својој одори, отац Петар у мантији, а Чарли у дедамразовском оделу, стигли су до места Суво Грло, а тамо, одједном, на путу, ноћу, стоји петнаестак Албанаца са лопатама, у пола неког свог посла. Препречили пут и стоје.
— Стојимо и ми — сећа се Чарли. — Они нас гледају, а нас двојица изговорисмо само: „Уф…“ Шта бисмо друго?
Та статична сцена, како Чарли објашњава, трајала је отприлике „пола вечности“.
А онда су непријатељски настројени људи са пута ипак решили да се склоне и пусте ноћне путнике да наставе тамо куда су кренули. Када су одахнули, Чарли и отац Петар погледали су се и грунуо је смех у „шкодиној“ кабини.
— Тек тада смо схватили шта су видели људи који су желели да нас зауставе — смеје се Чалија. — Ми уплашени а они збуњени, јер су у исто време видели човека у црном, са црвеном брадом, и човека у црвеном, са белом брадом. Шта би неко, коме није јасно шта да чини, урадио са таквом двојицом!?
Зоран је организовао безброј акција прикупљања помоћи за незбринуту децу у Београду, имао је своје позориште „Чарлина“, управо за те малишане, радио је сценографију за позориште „Бошко Буха" и многа друга…
Оснивач је акције „Звона Метохије“, зачете 2004. године, када су бројни уметници хтели да стану уз њега. То је, прво, био апел унутар УЛУС-а, који је убрзо прерастао у веома озбиљну националну акцију. На овим окупљањима учествовала је духовна елита Србије.
— Ту је било више од 16 музичких састава, спортски радници попут Душка Вујошевића, Јасне Шекарић, Душана Савића… Уметници као што су Синиша Ковачевић, Никола Кусовац, Миња Субота, сликари Милан Шобајић, Велизар Крстић, Станка Тодоровић, Весна Марковић, Слободан Каштеварац… Доктори Зорица Кубуровић (и сјајан писац), Душан Јовановић…
Тада су сликари имали посебну реч
— Правили смо „Гернику“ усред Кнез Михаилове, супротстављајући се ужасном чину рушења и паљења наших манастира на Косову. „Герника“ је насликана угљеном, како би то био симбол спржених српских вредности на Косову, јер смо чекали да видимо како би „цивилизовани свет“ на то реаговао. Упоредили смо тај вандалски чин са паљењем Сикстинске капеле и Нотрдама. Питали смо своје колеге из света како би они на то реаговали.
Чалија то доба зове „Градитељством против деструкције“.
И истрајао је у томе.
Осмехом против невоље
Зоран Чалија Чарли имао је до сада 20 самосталних изложби, и више од стотину групних у земљи и иностранству. Па ипак, многе његове животне ставове чули смо у једној типичној српској институцији…
— Овде је традиција да, све што ваља, настало је у кафани. Зато сам тамо и сликао неке од најдражих портрета.
У близини Чарлијевог атељеа, у новобеоградском Блоку 23, постоји кафана „Нана“, у којој је већ неколико пута наш саговорник организовао уметничке вечери. Сви гости убаце по неки динар у шешир, а Чарли направи најбољи качамак или чорбу.
И тако је и ова прича „прогледала“ кроз Чарлијев поглед на људе које воли и који су око њега. Сви редовни гости ове кафане имају своје портрете на зиду, а неколико њих имају „посебну привилегију“ да су њихови портрети урамљени.
— То је живот. Или, прецизније, то је његов крај. То су бивши гости који су се „попели“ у ону тамо, небеску кафану. Свакоме кога сам насликао желим да што касније добије рам на свом портрету.
Док причамо о овом несвакидашњем угоститељском објекту, заштитни знак „Нане, конобар Зоран Цветковић, пита Чарлија да ли хоће кафу или ракију. У старом слику српских свештеника, са којима је прошао много мука, Чалија одговара: „Ја то двоје никада не одвајам!“
Али, не воли претеривање у било ком смислу, и брине о људима који претерано често посегну за чашицом. Један од оних који брину о свему.
— Недавно сам причао са једним руским монахом. Упитах га шта да чинимо у овим лошим временима. А он ми рече: „Чим невоља стане пред кућу, отварај врата! Што пре уђе, пре ће и изаћи!“
Дух и сналажљивост
Својевремено, Чалија је имао изложбу у Галерији УЛУС, у кнез Михаиловој улици, коју је отворио Никола Кусовац. Београђани су могли да виде слике које је урадио овај врсни сликар, али не и начин на који су оне дошле до галерије.
Одмах поред Чарлијевог атељеа живи Миленко Мрмак, добронамерни комшија и некадашњи службеник ЈАТ-а, који данас ради као погребник. Има велики ауто у којем превози посмртне остатке наших упокојених суграђана.
Е, таман такво возило било је потребно да би Чарлијеве слике биле превезене на изложбу. Тако је и учињено, али ноћу, како нико не би видео начин на који слике стижу у елитни сликарски простор.
Истовремено, невероватно је да у једној обичној београдској кафани чак два редовна госта имају несвакидашњи надимак — Чарли. Први је сликар и јунак ове приче, а други је Станоје Дрмак, професионални возач и бивши каскадер, човек са којим и данас, после руковања, морате да избројите прсте који су вам у руци после снажног стиска.
Дабоме, и његов портрет је на зиду, и дабоме, и он би волео да се што касније нађе у раму, а макар он је често стављао живот на коцку. Превртао је аутомобиле, горео у ватри, па ипак највише нас је насмејала једна прича…
— Режисер једног филма питао ме је да ли умем да јашем коња — сећа се „други Чарли“.
— Како да не знам, па ја сам јахао и слона! Запрепашћени човек га је погледао чекајући да чује како је каскадер научио да јаше слона.
— То је још од када сам био мали. У самопослузи, на жетон. Водила ме мама!
(Из књиге Зорана Николића „БГ приче“, у издању „Новости“)
