Овим речима почињемо причу о баловима у Београду са Ивицом Дошеновићем, човеком који је успео да врати традицију престоничких балова, насталу још давно, у првој половини 19. века.
Дошеновић нас прво враћа у саме почетке и настанак првих јавних скупова ове врсте у Србији и Београду…
Најстарији балови
— Давне 1827. године, одржан је први бал у Земуну, али није сачувано много података о њему, осим да га је приредио неки земунски гостионичар — каже Дошеновић. — Ипак је претеча краљевског бала било славље уз игру коју је кнез Милош приредио у Крагујевцу 1834. године, уз пуцање прангија. На Светог Саву 1838. године, одржан је први дипломатски бал, који је приредио представник британске круне Лојд Хоџес, и тада су први српски политичари са супругама почели да се појављују на јавним скуповима. Кажу да је тада и сам Хоџес заиграо српско коло уз кнеза Милоша.
Хронологија каже да је следећи бал, 1839. године, организовао Милошев брат Јеврем, а први јавни бал одржан је 1840. године.
Да бисмо схватили оно време, Дошен нас подсећа да су на дворским баловима били само строго изабрани гости из ондашње елите.
— Велики дворски балови одржавали су се по тачно утврђеној процедури, а окупљали су министре и њихове супруге, саветнике, високе официре, дворске госпође и стране дипломате. Свака дама добијала би на улазу књижицу са редоследом игара у коју би уписивала име партнера за сваку игру. Везу са европским баловима најквалитетније су пратили краљ Милан и краљица Наталија Обреновић. Тада су доносили игре из Европе, бал је почињао колом, али су се играли менует, полка, мазурка, кадрил… Чула се музика Вердија, Вагнера, и Менделсона. Гардероба је стизала специјално из Венеције, Лила и Париза. Посебно је била модерна љубичаста боја хаљина, док су мушкарци носили фракове, ешарпе и били су окићени лентама.
У поноћ су обавезно биле послуживане крофне.
Први официрски бал одржан је 1852. године, само две године по оснивању Војне Академије, а касније су се одвијали по гарнизонима широм земље, све до 1941. године. Затим долази до промене система и деценијама касније овакви плесачки скупови били су сматрани обележјем буржоазије, па ова традиција замире…
Буђење танга
Играло се и после рата, али први бал није могао да буде одржан до 1988. године, када наш саговорник, као директор плесне школе „Наталија и Ивица“ обнавља ову традицију. Додуше, и тада је реч „бал“ била „непријатно буржоаска“, па је, после упозорења од надлежних, Дошеновић ову манифестацију назвао „Ритам младости и лепоте“. Као заљубљеник у плес, до сада је организовао 44 бала у Србији, а шест пута је био суорганизатор Светосавског бала у Паризу који наши исељеници изузетно поштују.
Када је основао своју школу плеса, схватио је колико људи воли да се бави овом врстом споја спорта и уметности, и колико имамо јак осећај за игру.
— Промовишемо старе вредности. Балови су манифестација културе, лепоте и игре. Негујемо елегантне манире који су били саставни део понашања. Уосталом, не постоји човек који бар једном у животу није пожелео да заплеше, без обзира на то да ли га је ка плесу терала туга или радост.
Дошеновић се присећа свих који су од 1988. године били на баловима које је организовао, од Милована Илића Минимакса, преко генерала Ојданића, до Жике Николића Шаренице, др Предрага Симића, др Слободана Марковића… Немамо простор да поменемо сва позната имена, али наш саговорник издваја више од 30 амбасада акредитованих у Београду. Сви су они, каже Дошеновић, временом постали његови пријатељи, као и пријатељи овог окупљања Београђана.
— Школу је похађао и својевремено амбасадор САД у Београду Мајкл Полт. С њим сам склопио сасвим лепо пријатељство, тим пре што је био веома непосредан и вредно је учио кораке које сам му показивао. Често смо се и шалили, па сам му тако први пут, када сам га видео, коментарисао начин на који је држао своју супругу: „Ако тако држиш жену, брзо ћеш да је изгубиш. Брачни пар чине људи који имају своје слободе и нису синхронизовани у сваком тренутку. И не морају да буду. Али у плесу морате имати један крвоток! Једно је научити корак, друго је лепо изгледати, али је најважније — пријати партнеру!
— Полт се после смејао јер је био добар ученик и брзо је схватио суштину плеса. Говорио ми је: „Ви сте сјајни људи. Само се мало промените, морате мало да будете другачији“.
На балове које организује Дошеновић сваке године дође велики број званица. Иако је Аустрија „мајка“ балова, Дошеновић каже да је посебно био поносан када је једна делегација из Беча, која је била у Београду, отказала повратне авионске карте које су им истицале тог дана само да би могла сутрадан да присуствује балу.
Бечки словенски балови
Будући да је у Бечу, престоници балова средином 19. века, живело око 50.000 Словена, они од 1843. године праве заједничке балове. Наш саговорник подсећа да је онај, најпознатији бал био 1847. године, а међу гостима су били Милош Обреновић, Вук Караџић и Петар Петровић Његош. Посебну пажњу привукла је Вукова кћи Мина, која се појавила у раскошној српској ношњи.
Приче о баловима су се смењивале, а велики хроничар Коста Христић бележи бал који је приредио кнез Михаило у Београду, јануара 1865. године. Тада су, вели Христић, зиме биле много оштрије, а нису постојали јавни фијакери, већ је само неколико добростојећих породица имало фијакер. Постављало се питање како се кроз велике наносе пробити до Двора…
— Најпосле је по нечијој срећној идеји гарнизонар наредио, те је ескадрон коњице у широком фронту пројахао неколико пута од Двора до Стамбол капије и горе, до Мањежа — бележи Христић. — Све дотле док коњи грудима и ногама нису дебели, високи снег распртили и угазили… бал, који би без тога могао пропасти, могао се одржати…
Шта је оно што повезује то давно доба, и ово, савремено време?
— Девојке највише воле када имају чврст стисак партнера са којим плешу. Али не и груб. У плесу је велика разлика између та два појма. Ипак, највише им смета када је „партнер држи, а не држи“, кад је, како кажу, „љигав, кљакав“, када „нема руку“.
Све генерације воле да плешу, па су тако и полазници ове школе најразличитијих година. Међу најважније успехе Дошеновић убраја чињеницу да су их учланили у Светску плесну федерацију, као и да су на међународним такмичењима освојили више од 80 медаља.
— Ипак је највећи успех што смо међу својим полазницима, током две последње деценије, „стекли“ 50 нових бракова!
(Из књиге Зорана Николића „БГ приче“ у издању Новости)
