Кремљ. Децембар 31. нешто пре поднева. Пенкало „Паркер“, украшено драконима. У рукама га држи видно стар, још видљивије уморан и тада посебно емотиван човек. Окреће се, пружа пенкало и предаје га 21 годину млађем од себе. Креће ка вратима, застаје, погледа још једном и одлази. „Молим опроштај за то што нисам оправдао наде оних људи који су веровали да једним кораком можемо прескочити из тоталитарне прошлости у светлу, богату и цивилизовану будућност. Желим да знате да сам саосећао са вашим тегобама. Сада одлазим. Урадио сам све што сам могао. Долази ново поколење, поколење оних који могу да ураде боље и више“, рекао је у телевизијске камере, непосредно пре предаје пенкале.
Јак звук сирена за опасност. Београд. Март 24. Око осам сати увече.
Незнатно раније јак звук мотора војних авиона и ехо њиховог полетања из војне базе „Авијано“. „НАТО алијанса почела је бомбардовање Савезне Републике Југославије“, гласила је већина вести те вечери.
Како се будио „Медвед“
За ова два наведена догађаја није заједничко само то што су се десили исте 1999. године. Они су далеко више повезани, а та веза је узрочно-последична. Много је оних који сматрају да је други наведени био окидач који је довео до првог, а непосредно пре њега и до трећег који се, изненада, догодио исте године.
Август 9. Москва. „Ово је Владимир Владимирович Путин, секретар Савета безбедности и директор Федералне службе безбедности“, рекао је Борис Николајевич Јељцин, председник Русије, представљајући новог председника Владе Руске Федерације. Оно што је уследило на самом крају те године био је само завршни ударац, тачка на „и“ у рађању нове Русије. Јељцин је био онај времешни господин који се извињава нацији, а човек коме је предао пенкало његов наследник Путин.
Ако сумњате у нашу тезу да је агресија НАТО-а на Србију била директан повод за ново поколење, како рече Јељцин, онда поверујте нобеловцу Александру Солжењицину који још ономад констатова да је бомбардовање Србије пробудило руског човека и спасило Русију. Наиме, грађани, јавност, интелектуалци, можда и оно што чини сваку државу — тајне службе, сматрали су тог марта пре 16 година да је Русија следећа. Престали су да верују у добре намере Запада. И онда је Јељцин пресекао.
О стрмоглавом расту БДП-а, опоравку економије, видљиво бољем животу грађана и повратку достојанства Руске Федерације који су потом уследили говорено је и писано онолико пута. То је аксиом. А та непобитна чињеница утицала је и на повратак Русије на геополитичку сцену.
Писали смо недавно да руска интервенција у Сирији није војна већ најновија у низу дипломатских победа администрације у Кремљу. Подвукли смо да она симболично представља враћање света у лежиште и поновно успостављање мултиполарног света. Међутим, многи ће се заклети да је крај једнополарног света — који је чврсто успостављен десет година раније (марта 1989) кад је Михаил Горбачов поверовао Џорџу Бушу Старијем да се НАТО неће ширити на исток — наступио дан после агресије на Србију. Дакле, 25. марта 1999. године.
Кош више од Америке
„Шта ћемо, дођавола, да радимо са Русијом ако то доведе до слома наших односа?“, упитао је крајем маја 1999. амерички председник Бил Клинтон свог партнера, британског премијера Тонија Блера, кад су разматрали опцију слања копнених трупа у Србију.
Ако је Запад још тада био обазрив према Русији и пазио на реакције економски зависне Русије, логично се намеће питање шта би се десило је Русија пробуђена доста пре? Шта би донела алтернативна историја да су се Владимир Путин, као председник Русије, и Слободан Милошевић као председник Србије срели годинама раније? Можда пре Дејтона 1995. Или још раније, пре маја 1992. кад су Уједињене нације Србији увеле санкције.
Да будемо потпуно прецизни — унутрашња политика Слободана Милошевића, његов однос према сопственим грађанима, медијима, политичким противницима и тадашње стање у економији земље за многе су, са правом, окарактерисани као изразито негативни, готово погубни. Но, спољна политика би изгледа била иста ма ко да је био на челу Србије. Са ове временске дистанце далеко јасније се види да политика Запада према Србији није ништа другачија ни 16 година од демократских промена које су Милошевића послале у политичку пензију, онда у Хаг, потом у смрт и на крају у историју.
Дакле, огољено, пречесто уз уцене, заокруживање независности такозваног Косова започето 1998. године на Космету, настављено је у свим година после, а видљиво је и дан-данас. Политика слабљења Србије, двоструких аршина и отворене подршке свим њеним суседима из региона нагоне на закључак да Запад повремено жели промене режима у Београду, али своју политику према Србији не мања никад.
Међутим, дежурни светски полицајац у последње време видљиво мења манире, а зна и да устукне. Примери за промену те доктрине могу бити Сирија и Иран, геополитичке тачке где Америка видљиво поступа помирљивије, али не због тога што јој је прорадила савест већ што је све више свесна да једнополарни свет више не постоји. И зато што има неко са друге стране који може, и све чешће хоће, да каже „не“.
Ако се већ позивамо на алтернативну историју, а водимо се садашњим односом геополитичких снага, можемо закључити да би Слободан Милошевић прошао — ако не боље, а онда исто — као Башар ел Асад. Сва је прилика да би Косово и даље било Космет, да би на њему било и Албанаца, али највероватније не би било базе „Бондстил“. И било би Срба који тамо, као што су радили вековима, таркају ватру.
Да су се, у тој хипотетичкој верзији историје, Путин и Милошевић срели пре распада Југославије, можда би и приликом планирања „Олује“ амерички генерали обратили пажњу на то шта ће да уради Русија, па би 250.000 Срба данас утицало на формирање хрватске владе неупоредиво више него што је то кадар да уради Милорад Пуповац са својом странком. Можда би, на концу, Хрватска опет била друга на Олимпијском кошаркашком турниру 1992. у Барселони, или би то била Америка — али није искључено да би Србија била прва.
