Русија би могла да Србији испоручи противракетни систем С-300, али од много фактора зависи да ли ће до набавке доћи, главна је порука посете Србији потпредседника руске владе Дмитрија Рогозина. Званични Београд изразио је жељу да набави овај одбрамбени систем, „да нам се више никад не би поновила 1999. година“, али је кључно питање има ли Србија новца за С-300.
Војно-политички коментатор Политике Мирослав Лазански каже за Спутњик да Србија нема те паре, али да би се набавка система С-300 ипак могла и морала решити.
„Све зависи од добре воље. Ако нешто хоћете, онда можете да нађете неки извор финансирања. Не мора да буде из буџета, може и од неких компанијских пара. Постоје разни модалитети плаћања тог система — и бартер послови и разне врсте неких других компензација, а могли би и тајкуни да се мало стисну и одвоје паре за безбедност отаџбине“, каже Лазански.
Према његовим речима, у целој причи кључно је питање чему води трка у наоружавању на Балкану.
„Због чега и зашто? Да видимо ко је иницијатор те те трке и да питамо спонзоре иницијатора зашто се поједине земље наоружавају, што може да присили Србију да и она крене у неку врсту, нећу рећи трке у наоружавању, већ набављања неопходних средстава. Основна ствар је у свему томе да се никад не цени једна страна према њеним изјавама, жељама и прокламованим намерама, него према потенцијалима. Србија сигурно неће остати скрштених руку а верујем да Русија у том погледу може пуно да помогне“, додаје Лазански.
С друге стране, војно-политички коментатор и бивши официр Војске Југославије Љубодраг Стојадиновић сматра да Србија нема пара за С-300 и додаје војска и читав систем безбедности имају приоритете који, пре свега, подразумевају санирање технолошког заостајања и успостављање одговарајућег друштвеног стандарда војске.
„Србија нема пара за велике системе и не изгледа ми могуће да би Русија тако нешто могла да поклони или да да испод цене коју подразумевају њени и економски и војни интереси, будући да спољна политика Србије, ма колико била балансирана, није у довољној мери јасна у погледу дефинитивног опредељења у смислу стандарда одбрамбених снага. Мислим да су разговори Рогозина и Вучића били оптимистични и протоколарни, али да су ти системи ипак на дугом штапу“, каже Стојадиновић.
Кад је реч о изјави премијера да би се средства за С-300 могла наћи ван буџета, Стојадиновић сматра да је Вучић вероватно мислио на новац од извоза борбених система које Србија производи или стрељачког наоружања и да би се из тих прихода могао извући неки новац.
„Међутим, то је већ питање за неке анализе и за неке захвате који нису увек јавни. Трговина оружјем увек има одређену дозу мистерије и ми не знамо потпуно чиме се било која земља, па и Србија, бави кад је у питању извоз наоружања“, додаје Стојадиновић.
Војни аналитичар Александар Радић поставља питање сврсисходности набавке система С-300 и додаје да би листа приоритета требало да буде много другачија у односу на оно што диктирају наши политичари. Он додаје да је у овом тренутку С-300 систем који припада прошлости.
„Колико се зна, производња С-300 је престала. Руско ваздухопловство има систем С-400 и потпуно је незамисливо, имајући у виду стање српских финансија, да може ући у набавку таквог система. Може да се говори само о набавци половног дивизиона С-300, али под претпоставком да с руске стране постоји добра воља да се изнађе такво решење, јер је реч о наоружању које је изузето из употребе руског ратног ваздухопловства“, каже Радић.
Он додаје да је јако важно да се сада успоставе приоритети, али не према потребама нечије медијске промоције, него према реалним потребама војске.
„Очигледно је да Србија дуго времена неће моћи да купује нове системе. У војној сарадњи са Русијом, у најбољем случају могли бисмо рачунати ремонт ’мигова 29“, али искључиво половних“, оцењује он.
