Премијер Србије Александар Вучић најавио је мoгућност одржавања ванредних парламентарних избора у овој години, али је напоменуо да постоји само један разлог да их не буде — евентуално успоравање реформи.
„Једини разлог што не могу да кажем да ћу то да апсолутно учиним јесте да видимо да ли би на било који начин то могло да успори економске реформе, сви остали разлози јесу за изборе“, рекао је Вучић.
Он је поновио да ће се консултовати са председником и страначким органима око одлуке.
Бојан Пајтић, лидер ДС–а, највеће опозиционе партије у Србији, позвао је све странке проевропске оријентације на састанак 19. јануара, како би се договорили о наступу на изборима. Пајтић за Спутњик каже да тиме жели да максимализује потенцијале опозиције и истиче да није реч о формирању новог ДОС–а, с обзиром на то да је ДОС окупљао програмски разнородне странке.
„Желимо да разговарамо о сарадњи са странкама које са нама деле идеју Србије као слободне, демократске, правне и социјално одговорне државе. Не пада нам на памет да се концентришемо само на политику противљења режиму, иако она јесте основа наше политике, али не због тога што имамо нешто лично против Александра Вучића, него зато што се дубоко не слажемо са начином на који се земља води“, каже Пајтић.
Жеља демократа, истиче њихов лидер, јесте да Србији понуде визију сасвим другачије земље за шта су, како каже, потребне промене садржане у новом изборном програму који ће бити донет на Главном одбору те партије.
„Не желимо да доказујемо да смо бољи од СНС–а, јер то није тешко. Желимо да покажемо Србији да смо бољи од ДС–а у време када је она имала одговорност за вођење ове земље“, поручује Пајтић.
Борко Стефановић, бивши функционер ДС–а и лидер покрета Левица Србије“ сматра да напредњацима многи могу да изађу на црту, али да је питање ко ће у томе бити успешан. „Левица Србије“ ће, према његовим речима, на изборе ићи самостално или евентуално са још једним партнером.
„Не желимо да будемо део ’цензус коалиције‘ и политике — ’ево ми ћемо уместо њега, али мало боље него он‘, а да суштински све остане исто. Желимо да променимо систем, а не само власт. У том смислу имаћете десницу, Вучића као владара центра политичког спектра и ’Левицу Србије‘ као изазивача са леве стране“, каже Стефановић за Спутњик.
Уколико ванредних парламентарних избора буде, политиколог Цвијетин Миливојевић на њима очекује груписање странака сродних по политичкој идеологији и питањима која су од значаја за грађане — да ли ЕУ има алтернативу или не, однос према Русији и однос према Косову. Животни стандард, економија, социјална правда и слична питања су тек други сегмент према коме ће се странке груписати, јер ту не постоје значајнија разилажења међу политичким партијама на власти и опозицији.
„Једна од тих колона може бити Пајтићева у коју би ушле још неке проевропске странке, али ни ту не постоји могућност да се обједини тај фронт. Не видим да ту могу бити Чедомир Јовановић и Борис Тадић и изгледније је да они иду у некој другој колони. Следећа колона би била она националних партија као што су ДСС, Двери и СНП, а четврти блок је СРС који ће ићи сами или у некој млакој коалицији са мање битним покретима“, каже Миливојевић.
Он верује да би, уколико би се појавиле три или четири опозиционе колоне на изборима, све могле да пређу цензус.
„Не могу да предвидим какав би резултат оствариле с обзиром на то да не знамо ни када ће избора бити, али би у сваком случају у парламенту имали озбиљнију опозицију него што је имамо сада“, истиче Миливојевић.
И политички аналитичар Дејан Вук Станковић верује да се на предстојећим изборима демократама неће придружити њихов некадашњи лидер Борис Тадић, као ни ЛДП Чедомира Јовановића. Он међутим могућност да грађанска опозиција на изборе изађе у две колоне — једне на челу са ДС–ом, а друге коју ће предводити Тадић и Јовановић, види као потенцијалну опасност за опоненте власти.
„Појавиће се и Саша Радуловић и Борко Стефановић, као двојица политичких аутсајдера који ће привући један део бирачког тела који је и иначе скептичан према Вучићу. У условима фрагментаризације високог степена разочарења тог дела бирачке публике, тешко да они могу да изађу на црту СНС–у и буду конкурентни у неком будућем надметању. То ће заправо све бити конкуренти који ће, паралелно са ратом са СНС–ом, морати да ратују и између себе, посебно јер имају исти део бирачког тела која би могла да их подржи“, објашњава Станковић.
Према његовом мишљењу, предстојећи избори могу да служе пре свега опозиционим странкама да стабилизују свој постојећи рејтинг и евентуално га, уз добру кампању и мотивацију неких бирачких слојева, незнатно поправе. Исто тако, у случају ниске излазности, за многе опозиционе партије ови избори могу да буду и велика опасност да не пређу цензус.
„Кампања мора да има двоструки мотивацијски карактер — да људе увери да има смисла гласати, односно да опозиција ради на томе да подигне излазност одређених слојева бирачког тела и тако пре свега привуче бираче. Други правац деловања треба да буде да бираче увере да има смисла гласати за политичку опцију коју представљају опозиционе странке“, закључује Станковић.
