По његовим речима, у интересу Србије је да буде чланица ЕУ, те му нису јасни разлози тежње ка тешњој сарадњи са једном земљом у којој, како каже, влада диктатура, која је окупирала делове суседних држава и која веома мало економски нуди.
Не знамо да ли је господин Бибер очекивао одговор од Србије за своју паушалну оцену, али није на одмет подсетити га да је Србија суверена држава бар онолико колико и Аустрија. А можда и мало више, јер (још увек, за разлику од Беча) не мора слепо да слуша Брисел. И Србија има право на свој избор, на свој пут. Он за сада јесте пут ка ЕУ, али нема потребе да нам га било ко још забибери. Нема потребе да нам ико говори шта нам је интерес, да нас брани од нас самих (што истини за вољу, понекад и добро дође), одређује правац којим треба да идемо… Поготову што се све чешће чини да тај пут нема краја.
Господин Бибер тврди да је ЕУ у великом проблему. Помиње мигрантску кризу са којом Европа није могла се да се избори, помиње „кризу демократије“ у Мађарској и Пољској, чије власти минирају и подривају „демократске институције“. С друге стране, власник истраживачког центра Стратфор Џорџ Фридман оцењује да институције ЕУ све више личе на музеје — оне су отворене за посету и настављају да функционишу, иако немају никакву битну улогу“. И док истовремено Аустрија ограничава дејство шенгенског споразума, Бибер нам објашњава да је наш једини интерес улазак у Европу. Мало контрадикторно, зар не? Врата су закључали, а ипак позивају госте.
Аустријски експерт тврди да је Русија земља у којој влада диктатура, а не сећа се да су сви страни посматрачи последње изборе у Русији оценили као „најдемократскије изборе икада одржане у тој земљи“. Говори о окупирању туђих територија, а Крим је припојен Русији на најдемократскији начин, по свим правилима Међунардног права, без опаљеног метка и бачене бомбе, уз вољу народа исказану на референдуму. Откад се то зове „окупација“?
Да помогнемо господину Биберу, нећемо се враћати у далеку прошлост (а могли бисмо), већ ћемо га подсетити на оно што је НАТО урадио нама 1999. године. Тада је та, сада „закључана“, Европа са САД на челу одлучила да подржи албанске сепаратисте и бомбама заспе тадашњу Југославију. Да, правим бомбама, од којих су гинули цивили, деца од 3 године, уништавани цивилни објекти, поред „регуларних“ војних. Спаљени манастири и порушене цркве. Убијени новинари јавног сервиса, на свом радном месту. Окупиран је део територије, око којег су постављени војни пунктови, а на њој направљена највећа америчка војна база после Вијетнамског рата. И све то без дозволе и сагласности највишег међународног тела Савета безбедности УН. А сада се свим средствима Европа и САД труде да тој освојеној територији, одакле је за време бомбардовања избегло преко 200.000 неалбанаца, додели статус суверене државе. Е, то се зове окупација туђе територије. Без редеферендума, без воље локалног становништва, под бомбама НАТО авиона и мецима терориста, откинут је део територије једне суверене, самосталне и међународно признате земље. То наши западни „пријатељи“ са Запада, па ни Бибер, нису назвали окупацијом. Русија јесте.
О такозваним „псеудосентименталним“ односима Србије са Русијом и не вреди трошити речи. Да ли је то руски вето у УН да спречи да будућа поколења Срба буду жигосана као припадници геноцидног народа? Да ли је помоћ у Унеску да нам не отму наше манстире псеудосентименталност? О спасавању људи и деце за време поплава у Обреновцу, или о давном подвигу Романових да и не говоримо.
Занимљиво је позабавити се и Биберовом тезом да Русија „мало нуди економски“. Како и зашто онда аустријски порески обвезници плаћају Канцеларију за економске односе са Руском Федерацијом у којој 519 људи прима плату? Зашто се, поред Мађарске, Француске, Италије, Кипра, Словачке и Чешке, и Аустрија залаже за хитно укидање санкција Русији? Мора да је то зато што Русија мало нуди економски. Цела Европа прича о губицима које Русија има због уведених санкција, а добро знамо сви да је то штап са два краја и да трпе обе стране. Зашто нико од Западних политичара не каже свом народу колико они губе? Колико је то милијарди евра? Да ли би после тих објављивања и даље имали подршку својих народа? Да, баш делује да Русија економски мало нуди.
