Анегдота од пре сто година каже да је краљ Петар Први рекао да би највише волео да закон о штампи има један члан и да у њему пише да је штампа у Краљевини Србији слободна. Ниједан закон о медијима, међутим, није тако кратак, али није све ни у законима. Постоје и неписана правила, поготово када се ради о медијима и слободном протоку информација, посебно у земљама које себе сматрају колевком медијских слобода.
Таквом „колевком“ себе сматра и Европска унија, уздајући се у традиције Француске револуције, либерализма, „државе благостања“ после Другог светског рата, демократског устројства европских друштава… Медијске слободе су у Европи постале аксиом. Неупитност кредибилитета западноевропских медија постала је толико чврста да у информације које преносе, нико више не сумња.
Међутим, оваква слика западноевропских медија нарушена је од почетка новог века. Бомбардовање Југославије и војна интервенција у Ираку прве су медијске офанзиве које су допринеле да слика о непогрешивости западноевропских (и америчких) медија буде нагризена, каже социолог Слободан Вуковић, аутор студије „Етика западних медија — антисрпска пропаганда деведесетих година ХХ века“. Следиле су војне интервенције у Либији и Украјинска криза.
Вуковић објашњава да на Западу нема отворене медијске контроле, али су усвојени одређени модели понашања које диктирају велики медији, а медији и политичке елите су увек у дослуху, поготово велики медији.
„Оно што се објављује често има миг да се уради или да се не уради. То имамо када је у питању украјинска криза и још раније, када је у питању наша криза. Увек је објављивано оно што се очекује. Чак се дешавало да политичка елита даје тон томе шта треба објављивати, а успут се прича велика прича о независности западног новинарства, што је апсолутно нетачно. Увек када су западни интереси у питању — геостратешки, политички, војни економски — сви мејнстрим медији дувају у исту тикву“, сматра Вуковић.
Тако су, каже Вуковић, када је у Одеси 40 људи запаљено у Дому синдиката, док су око зграде у пламену стајали припадници профашистичког Десног сектора и викали „Горите Руси!“, западни медији ћутали. Прве вести о том масакру објављене су тек три до четири дана касније.
Слично је и када западни медији говоре о незадовољству грађана ЕУ политиком коју у њихово име спроводе евробирократе.
Према речима Слободана Јанковића из Института за спољну политику и привреду, грађани земаља ЕУ су незадовољни садашњим стањем, које контрола информација и података све теже прикрива. Међутим, управо због те контроле, незадовољство не може да се артикулише.
„Ко год прати историју ЕУ, како се развијала и које су земље или организације имале предоминантни утицај, види како је прво кренуло са контролисањем информација и медија. Недавно је у Италији објављена књига „Колонија Италија“ са бројним документима у којима се види како од 1944, пре свега Британија, а у мањој мери и САД, настоје да монополизују информативни простор у тој земљи. То се не односи само на Италију, већ и на друге земље које ће касније ући у ЕУ“, каже Јанковић.
Аутори књиге су шест година истраживали архиве британске владе и министарства спољних послова, као и архиву америчке обавештајне службе ОСС, која је постојала до краја Другог светског рата. Британија је још од краја XIX века у Италији регрутовала и финансирала људе за које је процењено да могу да утичу на политику те земље, каже Јанковић.
Он наглашава да све што се десило на примеру Италије може да се примени и на остале земље Европе, било да су чланице Уније или не. Цео систем је подешен тако да не постоји директна контрола медија, али зато има индиректне контроле. Слободан Вуковић подсећа да је, током бомбардовања Југославије, телевизија Си-Ен-Ен ангажовала психологе, стручњаке из Пентагона за прављење вести.
И Европска унија је од почетка прошле године почела да се понаша као Си-Ен-Ен. У паничном страху од популарности телевизије Раша тудеј у ЕУ, званичници уједињене Европе одлучили су да европску информативну тврђаву брани Радна група за стратешке комуникације. Разлози за формирање ове групе у јеку избегличке кризе и успона ДАЕШ-а на Блиском истоку остали су нејасни, а Радној групи недостаје и неки значајнији резултат после више од пола године ефективног рада. Вероватно зато што пропаганде заправо и нема. Има само информација.
