„Црна Гора је на путу ка Европској унији. Није европско пасторче коју ће свет ставити на слободно располагање некоме ко прети и демонстрира, не би ли Европи и САД на тај начин доказао да је велика сила. Наравно, то не значи да је опасност по Црну Гору прошла. Јер, све док отпор интеграцијама постоји, и то као модел мишљења, као менталитет, као стварни отпор западноевропском путу, дотле ће постојати и притисак у смислу покушаја да се зауставе или успоре унутрашњи процеси кретања Црне Горе ка ЕУ“, тврди историчаркa Латинка Перовић у интервјуу сарајевском недељнику „Дани“, а преноси Радио-телевизија Црне Горе.
Тај „неко ко прети“ је, према тумачењу уважене историчарке, Дмитриј Рогозин, потпредседник Владе Руске Федерације. Госпођа Перовић — претпостављамо научним методама и на основу вишедеценијског историографског искуства — зна и зашто Рогозин, односно Русија, прети. Отуда објашњење иза зареза, које цитирасмо, и које гласи да Русија, наводно, претећи Црној Гори доказује Европи и Америци да је велика сила!
Уз дужно поштовање према годинама, искуству, али и пијетету који госпођа Перовић ужива у делу српске и екс Ју елите, њено тумачење је смешно, али се немојте смејати. Зато га, намерно, нећемо оповргавати. Читајте Збигњева Бжежинског и Хенрија Кисинџера, а ова два господина никад нису посумњала да Русија није велика сила. Па још да то мора да доказује на Црној Гори.
Дакле, да је у питању само она, Латинка као Латинка, овде бисмо стали, па текста не би ни било. Међутим, баш због тог пијетета који дотична ужива, утицаја на процесе мишљења и формирање ставова код поменуте елите, а која опет (та елита) има приступ и велики простор у медијима те може додатно ширити нетачне податке, следи појашњење.
Шта је, стварно, рекао Рогозин
На констатацију да господин Рогозин има црногорске корене и питање како гледа на то што је Црна Гора одлучила да иде у НАТО, потпредседник руске Владе је у интервјуу Спутњику пре бављења Црном Гором рекао да је њему важно да пронађе гроб чукундеде, па се због тога обратио за помоћ и државном врху Србије. Та вест била је, такорећи, репринтована у српским медијима и пре неколико дана кад је Дмитриј Рогозин о томе изнова писао на Твитеру.
На поновљено питање о уласку Црне Горе у НАТО — уз опаску о историјским везама Црне Горе и Русије и неприличан гест поруке, преко билборда, руском амбасадору „Одлази, да те наше очи више не виде“ — господин Рогозин, цитирамо, каже:
„Жао ми је због тога што се то дешава у Црној Гори. Они ће, наравно, због тога зажалити. Не мислим на народ, њих наравно нико не пита, није било никаквог испитивања јавног мњења… О томе просто доноси одлуке мали број људи, који очигледно не могу да доносе другачије одлуке због своје ангажованости, који су лишени могућности да доносе одлуке у складу са вољом свог народа. Црногорци су један од делова, у широм смислу, српског света, балканско-словенског света, и веома ми је жао што је сада таква тенденција. Американци су оставили овде траг. Ми смо данас видели срушена здања у Београду и другим градовима. Како неко може да жели да ступи у организацију која је сасвим недавно бомбардовала Југославију?! Црна Гора је била део Југославије. Ја то не разумем, и никада нећу разумети. Ја мислим да ће народ Црне Горе сам рећи своју реч о том питању“.
Шта је, стварно, рекла Латинка Перовић
Дабоме, и лаику је јасно да господин Рогозин не прети, већ да жали и — знајући објективне околности — прогнозира да ће се Црна Гора покајати. Сажаљење је емоција дијаметрално супротна презиру, о претњи да не говоримо.
Да добро интерпретирамо одговоре у интервјуу Спутњику, доказује и Рогозиново помињање народа у Црној Гори, који нико не пита о путу ове државе, констатација којем свету припадају Црногорци и поновљени став да му је жао због таквих тенденција. Могао је да каже и: „(по)кајаће ће због тога“, али то не би ништа променило у поимању, а онда и спиновању, Рогозиновог сажаљења од стране Латинке Перовић. Она би, претпостављамо, и тад као и сад недељнику „Дани“ рекла да ће можда и Рогозин зажалити због таквих својих изјава, јер „Црна Гора више није усамљено острво и она је окружена чланицама НАТО-а“.
Како да схватимо ово да ће и Рогозин можда, ето оградила се ипак госпођа Перовић, зажалити? Да ли искусна историчарка и представница такозваног цивилног сектора сматра да ће Русија стварно зажалити јер је Црна Гора окружена чланицама НАТО-а? Да поједноставимо: Латинка Перовић је убеђена је да Рогозин прети, па (ваљда зато) каже да те претње имају и други крај. Да ли онда и она прети?
Хвала богу, велике суперсиле као што су Русија и Америка — и сад кад имају деликатније од деликатнијих односа — не посежу за оваквим решењима. Неће, реалност нас на тај закључак наводи, посезати — уз искрено поштовање историје и грађана ове државе — ни због Црне Горе, а понајмање због интервјуа историчара.
Мили Мило
Надамо се да госпођа Перовић само хоће да брани Црну Гору, па и онда кад је нико не напада. Напросто, поштована госпођа на то има право. Може да воли, па и да глорификује кога хоће. Шта то, потом, говори о кредибилитету, питање је за поштоваоце лика и дела.
На питање интервјуерке недељника „Дани“ да ли је бес Кремља оправдан ако би евентуално „чланство Црне Горе у НАТО први пут довело у питање вековне спољнополитичке интересе Русије на Балкану“, историчарка Перовић одговара:
„Оправдано или не, Црна Гора је, без обзира на историјске пропорције, територијалне димензије и људски потенцијал, овога пута показала да ниједна битка није изгубљена ако се концентришете на одређени циљ. Искуство показује да тај циљ, како се то обично мисли, није дефинисао и остварио само један човек, већ да у том смислу функционишу и Влада и председник и парламент и судови и остале институције. Што, на крају, будући да кореспондира са вредностима на којима Европа почива, мора наићи на недвосмислену подршку ЕУ“.
Сад је све јасно, па и онима којима досад ништа није било јасно. Позив НАТО-а Црној Гори је очито, према историчарки Перовић, та врхунска вредност и циљ који су постигли уз велику концентрацију. Ту битку, према овом тумачењу, није добио само Мило Ђукановић већ и остали органи и институције.
Има ту (у интервјуу недељнику „Дани“) још узајамног (ис)помагања интервјуерке и интервјуисане, оцена о Милораду Додику, „српским патриотским круговима којима не смета ауторитарни начин владања несмењивог Владимира Путина“, оптуживања мртвих Антонија Исаковића и Добрице Ћосића за великосрпске аспирације…
Али, стварно је излишно доказивати некоме какав је Владимир Путин владар, шта су хтели Ћосић и Исаковић и оповргавати све остале изнете тезе ако тај неко сматра да у Црној Гори постоје институције, да Мило Ђукановић не влада сам, и ако тај неко ни не помене да је то ако не диктатура, а оно барем деспотија.
Довољно је и ово што смо написали. Можда и превише. Изнова подвлачимо: не толико због госпође Перовић, већ због — да се послужимо њеним описом Добрице Ћосића — идеологије чији је она гласноговорник.