Након деценије непријатељстава, Иран је поново стратешки и економски партнер Запада. За уговоре са Техераном чека се у реду. То је потврдила и мини европска турнеја иранског председника Хасана Роханија, који се након посете Италији обрео у Паризу.
Ирански државни врх је последњи пут био у званичној посети француској престоници 1999. године, која је остала упамћена и по мањем дипломатском инциденту, када је отказана званична вечера Мухамеда Хатамија и његовог домаћина Жака Ширака због вина које се у сличним приликама служи за столом у Јелисејској палати. Овај пут је пажњу привукла одлука италијанских власти да сакрију иза паравана скулптуре Венере које се нађу на путу иранској делегацији. Ове анегдоте које говоре о културолошким разликама не бацају у сенку значај посете коју прате велика очекивања са обе стране.
Иран живи под неком врстом западних санкција већ тридесетак година, од када је 1979. године свргнут шах Реза Пахлави, који је био по вољи САД и Велике Британије, и успостављена исламска република. Санкције Ирану су пооштрене 2006. године, када је Савет безбедности донео прву од шест резолуција поводом иранског нуклеарног програма због сумње да се иза њега крије амбиција Техерана да се домогне нуклеарног наоружања.
Године економских и војних санкција су ослабиле земљу и изоловале је из међународних послова. До преокрета је дошло прошлог лета, када је постигнут договор о иранском нуклеарном наоружању.
Техеран сада намерава да надокнади пропуштено. Прва станица је Европска унија, са којом Иран има најинтензивнију спољну трговину. Циљ је да позове стране инвеститоре да улажу у нафтну, индустријску и финансијску инфраструктуру.
„Иран је најбезбеднија, најстабилнија земља у региону“, поручио је Рохани из Италије.
Прогнозе су да ће, захваљујући отварању, привредни раст Ирана порасти више од осам одсто у наредних пет година. Иран је, дакле, стратешко тржиште за европска предузећа. Ситуација се међутим променила од времена када су она уживала привилеговани положај у овој земљи. У време када је Запад заоштравао тон, Русија и Кина су заузеле много повољније позиције.
У трци за што уносније уговоре многе земље су сада принуђене да поједу шешир. Француска на првом месту. За разлику од Италије, која је са 7 милијарди евра размене први економски партнер Ирана, Париз, који је пре санкција био један од његових најзначајнијих европских партнера Ирана, изгубио је некадашње место. Због тврдих дипломатских позиција, у појединим тренуцима чак тврђим од Вашингтона, Француска у Ирану важи за „малог сатану“. Непопустљивост француске дипломатије се објашњава усаглашавањем њених позиција са интересима САД и Израела.
Али Рохани важи за реалисту, а француска дипломатија је показала да уме да, кад затреба, направи салто уназад. Њену спољну политику све мање одређује реторика „људских права“, која више не пролази у јавности. Терористички напади у Паризу као и лоши привредни резултати утицали су на то да се француска дипломатија окрене ономе што бивши министар спољних послова Ибер Ведрин назива „неореализмом“, подразумевајући под тим потребу Француске да се прилагоди свету у коме више нема место велике силе.
За Париз Иран сада није само стратешко тржиште, већи регионални актер који може да помогне у проналажењу решења за сукобе на Блиском истоку. Јелисејска палата се нада да ће обновљена веза са највећом шиитском земљом, савезником сиријског председника Башара ел Асада, померити ствари са мртве тачке. Од укидања санкција Техеран је за преговарачким столом и има незаобилазну улогу у свим блискоисточним питањима.
Потпуна нормализација односа двеју земаља је, међутим, још увек далеко. Њихове позиције се разилазе када је реч о исходу сукоба у Сирији. Париз остаје при томе да сиријски председник Башар ел Асад мора да оде, док Иран, као и Русија, сматрају да се легитимно изабран режим не може смењивати спољном интервенцијом. Иран са неповерењем гледа и на стратешко партнерство Француске са његовим највећим ривалом, Саудијском Арабијом, којој Париз испоручује оружије.
Поверење, које су године санкција угушиле, биће тешко поново изградити.
