Премијер рече да политика није математика. Да ли је економија статистика?
— Не може се рећи да је економија статистика. Економија је реални живот, али је статистика оно што показује како изгледа тај живот.
Како је у прошлој години изгледала робна размена Србије са светом, а посебно са Русијом?
— Робна размена са Русијом превазилази две милијарде евра, и ту је важан наш увоз енергената из Русије. Што се извоза из Србије за Русију тиче, он се креће између 300 и 400 милиона евра. Већи део извоза су индустријски производи широке потрошње. Тај део извоза је падао откада су уведене санкције Русији, али је растао извоз пољопривредних производа.
Да ли је карактеристика развијене земље да извози само пољопривредне производе?
— Када се гледа укупан извоз Србије, то је пре свега индустријски извоз. То није извоз карактеристичан за високоиндустријске земље, на пример за Немачку, Јапан или САД, али то је већим делом извоз индустрије. После тога следи извоз пољопривредних производа који се највећим делом извозе у окружење. Српска индустрија је једина озбиљнија индустрија на овом делу Балкана. Мислим, пре свега, на њен обим и диверсификованост. Постоји значајан број индустријских области и грана које производе на одређеном нивоу, који није онај који смо имали 1989, то је на половини или мало више од половине тога нивоа.
Када ћемо моћи да достигнемо тај ниво?
— Није питање када ћемо достићи 1989, већ да се процес реформи одржи. Потребно је непрекидно напредовати на стотине фронтова, да паралелно расту инвестирање, индустријски капацитети, извоз, али да расте и домаћа тражња, јер она је основа индустријске производње.
Било како било, ово тржиште је средње величине, и то је један обим индустријске производње који се одржао и у најгорим временима. Имали смо санкције, после тога транзицију и приватизацију, делимично успелу (у добром делу је била и непродуктивна са аспекта очувања неких капацитета који су можда могли да опстану на домаћем или иностраном тржишту). Све су то биле околности које су у доброј мери смањиле обим индустријске производње, али има један, вероватно највећи добитак. Она индустрија која је претекла, она која је обновљена, она која се нашла тамо где су се нашли инвеститори, та индустрија је сада врло жилава. Не можемо рећи да су и сада повољне околности, с обзиром на то да нисмо стигли до крајњег циља, али се може рећи да је српска индустрија веома жилава. Вероватно је то најреспектабилнија индустрија на Балкану.
Дакле, за нашу привреду важи оно да што нас не убије то нас чини јачима?
— Дуго нисам разумео да се код нас пробудила текстилна индустрија, додуше са неким мањим капацитетима. Нису оживеле компаније као што су биле „Беко“, „Клуз“ и друге које су биле стубови текстилне индустрије, али се она обновила. То је деловало као нешто без перспективе, с обзиром на либерализацију и на сиви и легални увоз кинеске, турске, италијанске и других конфекција. Али се обновила.
Како се то десило?
— Словеначка индустрија била је најперспективнија индустрија у деценији пре ове и деведесетих година и деловало је да је ухватила прикључак са индустријама развијених европских земаља. Међутим, након одређених ломова у финансијском сектору и губитка неких тржишта, губила је на пропулзији. Када сам питао професора Мрака из Љубљане у чему је тајна све слабијих перформанси словеначке индустрије, а све бољих српске, он ми је рекао: „Знате, ви сте прошли фазу коју ми нисмо прошли. Ми нисмо изашли из социјалистичке индустрије, а ви сте преживели услове либералног тржишта у коме су се предузетници навикли како да раде на тржишту и како да постигну конкурентност“.
Шта бисте још навели као пример обнове српске индустрије?
— Хемијска индустрија се одржала. Она има неке проблеме, ту је држава морала да прискочи у помоћ, да реши проблеме њихових дугова. То је, опет, био проблем раније вођене политике контроле цена. Дугови су се гомилали, али то је сада решено. Ту је и индустрија електричних апарата. Скоро у свим областима имамо неке индустријске капацитете, негде мање, негде више. Прехрамбена индустрија обухвата скоро трећину укупне индустрије, има највећи извоз и највише доприноси БДП-у. Са светским трендовима раста потражње за храном отварају се могућности да се све више извози.
Вратимо се реформама. Од 1965. живимо у реформама. Када ћемо почети да живимо живот после реформи?
— Ситуација у којој се сада налазимо последица је историје коју сте поменули. Једина озбиљнија реформа после Другог светског рата, ако не рачунамо обнову земље, а која је била успешна у планираним оквирима била је она из 1965. Нажалост, она је из политичких разлога заустављена. Од реформи Анте Марковића, које су такође пропале, до 2002. нисмо имали реформе. Од тада смо имали реформски курс до смрти премијера Ђинђића. Са његовом смрћу то је стало, до 2014. нисмо имали реформе. У 2014. имамо адаптирање главних системских закона, и реформе у систему ће се и даље наставити, где ће морати да се ради и на побољшању фискалног система и померању тежишта ка одређеним облицима фискалног захватања. Трајна консолидација ће бити обезбеђена и кроз структурне реформе, али кроз промене у фискалном систему и у другим аспектима. Ова реформа је нужно праћена аранжманом са ММФ-ом који први пут дефинише реформске правце. Влада ће ускоро усвојити оквирни план приоритета реформи који садржи осам области. Ту се наводе најкрупнији потези који ће бити урађени у тим областима.
Реформе заправо тек почињу?
— Не би се то могло ипак тако рећи, али оно што је тачно јесте да се реформе не могу спровести за годину или две. Пет година је хоризонт у коме се могу одрадити. То су паралелни процеси, борба на више фронтова.
