Национални фронт прераста у европски фронт. Партије са крајње десног пола европске политичке сцене окупиле су се у четвртак у Милану, на првој конвенцији која се одвијала под паролом „Слободнији смо јачи — другачија Европа је могућа“.
Звезда вечери била је Марин ле Пен, лидер француског Националног фронта, уз коју је позирао насмејани Матео Салвини, вођа италијанске Северне лиге. У сали која је скандирала „Марин“ били су и чланови тридесетак других партија политичке групе „Европа нација и слобода“, међу којима је и Партија за слободу Аустрије, белгијска странка Фламански интерес и холандска Слободарска партија.
Ова коалиција десних партија, радикалнијих од традиционалне европске деснице, формирана је прошлог лета у Европском парламенту на подстицај Марин ле Пен. Форма, обим и оријентација ових партија се разликује у зависности од локалног контекста, али им је заједничко што су антиевропске, антимигрантске и антимуслиманске.
Актуелна избегличка криза и терористички напади у Паризу дали су многим од ових партија на маргинама европске политичке сцене нови живот. То није случај са Националним фронтом, који се и пре избегличке кризе пробио до треће политичке снаге у Француској. Зато је управо ова партија модел за друге антисистемске десничарске партије у Европи.
Овај европски контекст је нов за партије које се позивају на национални суверенитет. Приоритет Националног фронта, који је направио велики заокрет откад је вођство над партијом прешло са оца на ћерку Ле Пен, више није напуштање евра, па чак ни Европске уније, већ промена система.
То не значи да су напустили националну идеологију, већ да је њихова главна мета сада бриселска институционална тврђава.
„Ако у Шведској левичарска влада најављује специјалне летове како би избацила 80.000 имиграната јасно је да је Европа доживела пораз“, рекао је Матео Салвини уочи скупа у Милану, на коме су главне теме биле масовна имиграција, тероризам, миграциона криза и положај жена након напада у Келну.
У ситуацији у којој Европска унија није у стању да се избори са таласом избеглица који је на европске обале избацио стотине хиљада људи са Блиског истока и из Африке, критика европских институција наилази на плодно тле.
У томе, као и у низу других тема, попут права радника и опасности која прети националним економијама од мондијализације, крајња десница се не разликује од крајње левице, која је освојила терен у Грчкој и у Шпанији.
Разлика је у решењима која нуде. Док је крајња десница за избацивање имиграната и затварање граница, за одбрану европске „хришћанске цивилизације“ против најезде муслиманских имиграната, потенцијалних терориста, левица је за солидарност европских народа према онима који беже од сукоба и заустављање неоимперијалистичких ратова Запада на Блиском истоку и у Африци које сматра узроком егзодуса са којим је Европа суочена.
Али није више довољно објаснити продор Националног фронта и његових европских пандана јачањем ксенофобије, расизма и исламофобије након терористичких напада на европском тлу чији су аутори радикализовани муслимани, као ни анализом њихових програма и скривених намера. Корени су дубљи.
Кључ за разумевање ширења утицаја антисистемских партија је неповерење у европске институције и елите, према којима постоји све мања толерантност. Расте уверење да традиционалне политичке партије бркају сопствене интересе са општим, да појединачни успех на изборима мешају са успехом земље. На постојеће политичке партије се гледа као на затворени клуб за остваривање личних амбиција, на скуп политичара склоних корупцији, без идеологије и полета, чији је циљ да задрже привилегије.
Јаз између европских народа и оних који њима управљају је терен на коме се данас проналазе идеолошки удаљене позиције крајње левице и крајње деснице. Појавила се чак идеја о стварању заједничког фронта политичких снага који ће се супротставити блоку традиционалних левих и десних партија. Такав фронт би подразумевао различите, па и идеолошки супротне струје, које би се супротставиле ономе што виде као диктат технократа који воде европске институције, у којима мањина намеће одлуке већини. Ова идеја се јавила након што је Грчка морала да се повинује захтевима Еврогрупе, на челу са Немачком, и настави да примењује мере штедње, иако због тога срља у још дубљу кризу.
О томе да нетрпељивост према елитама све више расте говоре и резултати последњих истраживања који показују да привлачност губи не само евро већ и Европска унија.
Представа о евру је значајно урушена у Италији и Грчкој, противници европске валуте су гласни у Великој Британији, Шведској, али и Данској и Бугарској. Антиевропско расположење расте у Грчкој, Великој Британији, Холандији, Белгији и Италији.
Јачање антиевропских ставова указује да је глад за променама у Европској унији све већа.
