Хаос у Лајпцигу због демонстрација неонациста и контрадемонстрација њихових противника. У Француској рекордни резултат Националног фронта Марин ле Пен у првом кругу локалних избора на таласу антиимигрантских расположења и страха од тероризма после напада у Паризу. Да би спречили победу те партије у другом кругу, социјалисти председника Франсоа Оланда позивају своје бираче да подрже конзервативце Николе Саркозија. Мађарска доноси рестриктивна ограничења за мигранте и поручује: брод је пун, време је да бринемо о својим грађанима пред налетом избеглица.
Пољска је добила владу која популарише традиционалне религиозне вредности и негативно се односи према мигрантима и гејевима. Нови шеф дипломатије Витолд Вашчиковски „прославио“ се оригиналном идејом да од избеглица из Сирије након обуке може да се формира армија која би „ослободила“ њихову домовину, а лидер владајуће партије Права и праведности Јарослав Качињски изјавом да мигранти доносе у Европу „опасне болести“.
Где су се деле европске вредности? Европа је ћутала кад су годинама власти прибалтичких земаља кршиле права тамошњих Руса, или кад су марширали нацисти у Вилњусу, а летонски и естонски есесовци постајали „борци за независност“. Није јој сметало ни кад су Русима у Украјини укинули право на употребу матерњег језика, ни чињеница да још нису расветљене све околности догађаја у Одеси 2. маја 2014. када су у Дому синдиката људи живи горели (кажу, пожар је случајно избио). Кога брига — неправда се дешава неком другом.
Европа није схватала да ју је већ тада начела црвоточина (или можда још деведесетих на Балкану?). Док невоља није закуцала на њена врата: криза евра, грчки дуг, милиони избеглица и економских миграната, заоштравање терористичке претње. Све је то пољуљало њене темеље. Почеле су да ничу ограде, бодљикаве жице, а све су гласнији позиви да се пренебрегну основни принципи ЕУ — мултикултуралност и отворене границе.
Људи губе веру у европске интеграције
Не смемо слушати националисте и ксенофобне групе, које нажалост добијају све већу подршку у Европи, рекао је на дебати у Бриселу европски комесар за миграције Димитрис Аврамопулос.
Мора постојати свеевропска политика према миграцији и азилу или ризикујемо да се ЕУ распадне, упозорио је он и навео податак да је само осам од 28 чланица ЕУ које су се раније договориле о правичнијој расподели избеглица предузело мере за смештај тих људи у својим земљама. Криза би, каже, могла да угрози Шенгенски споразум, једно од највећих достигнућа ЕУ. А председник Европског савета Доналд Туск истиче да је ЕУ суочена са егзистенцијалним претњама и треба да одлучи „каква смо ми врста политичке заједнице“. Нико не може да каже хоће ли ЕУ постојати за 10 година, признаје председник Европског парламента Мартин Шулц.
Претња распада ЕУ постаје све реалнија, алармантне изјаве чују се од источноевропских чланица, до Шведске и Британије, над којом се већ надвила сенка „брексита“.
„Људи почињу да губе веру у европску интеграцију. Имамо изузетне вредности, али се потом испоставља да се у пракси не могу реализовати“, констатовала је холандска европосланица Софи ин’т Велд.
Ко сме да неће у Европу?
Али изгледа да што је мање вере у интеграцију, више је жеље да се она намеће. Сетимо се случаја бившег украјинског председника Виктора Јануковича, који је прво хтео да потпише споразум о асоцијацији са ЕУ па се предомислио. Заузврат је добио Мајдан и био принуђен да напусти земљу. Државама постсовјетског простора европске вредности сервиране су кроз Источно партнерство. Скоро свака је имала понеки потрес и унутарполитичко превирање ако би се у неком тренутку превише приближила Русији. Слично се дешава и земљама Западног Балкана: кад Македонија одбије да уведе санкције Русији или се помене могућност неког гасовода који би транспортовао руски гас заобилазећи Украјину, догоди се неко Куманово или каква унутарполитичка афера.
Сумња у амерички сан
С оне стране океана једно истраживање шаље сигнал да је угрожен и „амерички сан“, идеал који је давне 1931. формулисао Џејмс Адамс у својој књизи „Еп Америке“ као „сан о земљи у којој живот треба да буде бољи, богатији и потпунији за свакога, са шансом за сваког према способности или достигнућу“.
Најновија анкета показала је да је тзв. миленијумска генерација, Американци стари од 18 до 29 година који чине 23 одсто америчког становништва, односно 73 милиона, дубоко подељена кад је реч о вери у „амерички сан“. Од 2.011 анкетираних од 30. октобра до 9. новембра, њих 48 одсто је рекло да је амерички сан мртав, док 49 одсто сматра да је још жив.
Анкета, коју двапут годишње спроводи харвардски Институт за политику (ИОП), фокусирала се на чињеницу да влада прикупља дигиталне информације, а скоро две трећине учесника, 63 одсто, кажу да су забринути због тога што безбедносне службе „њушкају“ по њиховим онлајн и телефонским комуникацијама. Млади Американци су још више забринути због тога што технолошке компаније имају приступ њиховим подацима — 65 одсто њих је изразило неповерење у ту индустрију. Анкета је спроведена након што су ФБИ и НСА извршили притисак на Силицијумску долину и мобилне оператере да им у циљу националне безбедности изокола омогуће приступ софтверским шифрама.
Све је почело непосредно после терористичких напада 11. септембра 2001, када је истог месеца усвојен Патриотски закон који је безбедносним агенцијама давао већа овлашћења у процедурама надзора и тиме већу могућност нарушавања приватности. А до које мере се то отело контроли показала је афера са Едвардом Сноуденом, бившим припадником ЦИА, који је нашао уточиште у Русији након што је открио поверљиве податке о раду америчке Националне безбедносне агенције.
Паралелно је урушаван још један важан аспект америчког сна — отвореност ка мигрантима. Оно што је почело подизањем ограде дуж више од 3.000 километара дуге границе између САД и Мексика, кулминирало је ових дана у изјави претендента на председничку кандидатуру Доналда Трампа, који је позвао да се свим муслиманима забрани улазак у САД. Иако су осуде стигле са свих страна, Трампова изјава оставила је горак укус у устима. А ко је бар једном пролазио процедуру добијање америчке визе знаће да се тај рестриктивни приступ не односи само на муслимане.
Извоз демократије
У међувремену, опијена победом у Хладном рату, Америка је закључила да је њен модел демократије једини исправан, а да је легитимно да га другима намеће ако треба и бомбама.
„Ратови у Ираку и Авганистану су само један део наводно универзалног настојања да се успостави светски поредак путем ’ширења демократије‘. Ова идеја није само донкихотовска — она је опасна. Та реторика подразумева да је демократија применљива у стандардизованом (западном) облику који не може свуда да успе, да може бити лек за данашње транснационалне дилеме и да може да донесе мир, а не да посеје неред. Не може“, упозоравао је још 2005. сада већ покојни британски историчар Ерик Хобсбаум. Није вредело. Оно што је започело с оправдањем да се штите права националних мањина (Југославија 1999. године) или због претње од оружја за масовно уништење и тероризма (Ирак, Авганистан), настављено је под паролом заштите људских права (Арапско пролеће). Резултат је пожар на Блиском истоку и избеглички егзодус.
Пре пар година, питала сам познатог руског политиколога има ли шта Русија да понуди као одговор на европске вредности и амерички сан (постоји и кинески сан). Европске вредности су и руске, одговорио ми је. Било је то време када су и европске вредности и амерички сан стајали чврсто као стена, а руска интелигенција па и политичка елита још веровали да ће се сваког часа десити фамозно рестартовање односа Русије и Запада. Данас оно није никад даље. А након што су и европске вредности и амерички сан добрано начети духом лицемерја и двоструких аршина, упутила им је изазов Исламска држава. Како ствари стоје, на тај изазов неће моћи да одговоре без помоћи — Русије. Није ли време за руску душу?
