Хрватска је прошлу годину испратила у постизборној психози и прегањањима око формирања нове владе, чији су први трапави кораци изазвали одијум у јавности. А после Хрватске ове године избори ће бити одржани и у Македонији и Србији, а није искључено да им се прикључи и Босна, цела или само на нивоу Републике Српске, али и АП Косово. Црна Гора је у последњем тренутку избегла превремено гласање за нови парламент, али она је ионако загазила у изборну годину.
Дакле, изборна грозница, овако или онако, тресе безмало све бивше републике СФРЈ. Шта ће то значити за регион: хоће ли му ојачати или умањити стабилност?
Хрватски избори за нови парламент, рекло би се, више су вратили старо него што су донели нешто ново. Нова влада изнедрила је коалицију Моста и ХДЗ-а, а ако је судити по првим ластама, изгледа да ће између премијера који програм презентира у пауерпоинту и заговорника подгрејане Туђманове политике превагу однети ови други. Хрвати који су се докопали ЕУ пре неколико година више нису у позицији да јој се додворавају фразама као што су „права мањина“, па су се вратили опробаним, националистичким матрицама. Јесте да је контроверзни министар бранитеља Мијо Црноја поднео оставку (није смењен!) али ништа мање не „плени“ својим идејама ни министар културе Златко Хасанбеговић. Оправдано се намеће питање хоћемо ли имати репризу политике деведесетих.
У исто време, на другом крају бивше Југославије, у Македонији, оставком македонског премијера Николе Груевског, договореном са опозицијом и ЕУ, изборна кампања је фактички почела, иако ће о томе да ли ће избори заиста бити одржани у априлу одлучити амбасадори ЕУ и САД у Скопљу. Они су новом привременом премијеру Македоније Емилу Димитриеву уручили, да тако кажемо, план припреме избора који мора да се испуни, после чега ће они 20. фебруара одлучити да ли ће избора бити, и када. Списак критеријума заснован је на договору власти и опозиције из Пржина, којим је фактички спречен грађански сукоб у овој држави. Осим Груевском и Заеву, амбасадори су критеријуме доставили и албанским странкама — Демократској унији за интеграцију Алија Ахметија и Демократској партији Албанаца Мендуха Тачија, које су такође потписнице споразума из Пржина. Од тога ко ће победити на изборима донекле ће зависити и којим ће путем Македонија наставити даље.
Заев, који слови за фаворита Америке, неће много презати да прегази и по који национални интерес како би добио власт. Већ се навелико спекулише да је са албанским партијама склопио дил да добију више од онога што су избоксовали у Охридским споразумом после сукоба 2001. године. Прецизније, Албанци желе аутономију унутар Македоније, а извесно је да је Заев спреман да им то да. Груевски, с друге стране, нема много подршке споља, а самим тим ни много могућности да реализује нешто од започетог у држави, па је његова победа под знаком питања.
Притом, Македонија већ деценију чека да начини следећи корак у приступању ЕУ и НАТО-у, јер јој Атина оспорава право да користи име Македонија, сматрајући да она полаже историјско право на име. Заев је, за разлику од Груевског, спреман да пристане на компромис.
Ако би се превазишла препрека око имена, Македонија би, пре свега због тога што је на путу да постане чланица НАТО-а, по убрзаном поступку наставила ка ЕУ. Процена је да би то бацило у други план пут Србије ка ЕУ. Али би био појачан притисак на Београд да се одрекне војне неутралности.
Црногорски премијер Мило Ђукановић фактички је већ имао „пробу избора“ у парламенту, кад је понудио мандат посланицима на располагање, али је успео да намакне већину у тродневној представи коју је вероватно сам изрежирао. Фактички, он може мирно да спава, јер се у Црној Гори, како ствари стоје, изборима неће ништа променити.
Ванредни избори су већ месецима тема опозиције и на Косову. Ко год победи, циљеви ће остати исти. Слично је и у Србији. Права енигма, међутим, били би општи избори у Босни на које је, као одговор на захтев опозиције у РС за изборе у овом ентитету, позвао Милорад Додик.
Тако ће грађанима већег дела бивше Југославије у наредним месецима бити заједнички гласачке кутије и изборна кампање, бар на кратко, а вероватно и запаљива предизборна реторика која прија бирачком телу.
Шта ће и хоће ли избори нешто променити у тим земљама, хоће ли оне након тога постати стабилније и предвидљивије, засад је тешко прогнозирати. Али зато предизборна превирања свакако неће ићи наруку ни стабилности ни предвидљивости стања у региону који традиционално важи за буре барута.
