По сваку цену спречити нови прилив избеглица у Европу и задржати их у Турској на сваки начин! Тако гласи императив европских политичара. Зато се немачка канцеларка Ангела Меркел три пута од почетка године састала са својим турским колегом Ахметом Давутоглуом. Сиријска криза и таласи избеглица, који преко Турске покушавају да се домогну ЕУ, дали су званичној Анкари знатан капацитет за условљавање европске наддржаве.
Постоје два могућа одговора због чега се Турској отворила могућност да уцењује ЕУ, каже аналитичар Владимир Трапара, и оба су, сваки на свој начин тачна.
„Први је општи одговор. Турска, као веран савезник САД, друга по војним капацитетима чланица НАТО–а, ужива снажну подршку Вашингтона, које у ЕУ лобирају за Турску. Други одговор тиче се избеглица. Турска, на чијој територији се налази огроман број избеглица из Сирије и преко чије територије оне морају да прођу да би отишле даље, природно има велики уцењивачки капацитет. Она је та која одлучује да ли ће и колико њих да задржи или ће да их пусти да оду даље“, каже Трапара.
ЕУ ће стога, према Турској поступати опрезно, додаје Трапара — узеће у обзир њен уцењивачки капацитет, неће га признати — понашаће се као јачи партнер, али ће попуштати Турској у одређеној мери како би задржала више избеглица на својој територији.
Као главни кривац за избегличку кризу, парадоксално, оптужена је Русија. Турски министар спољних послова Мевлут Чавушоглу оклеветао је Москву тврдњом да је током кампање, коју спроводи у Сирији, погинуло чак 400.000 цивила. Оптужбе је изнео и амерички државни секретар Џон Кери не спомињући број наводних жртава, док је немачка канцеларка оштро оптужила Русију да је крива за смрт десетина хиљада цивила. Западни лидери покушавају да убеде јавност да би без руског мешања Сирија данас личила на Еденски врт. Врт у којем би владао ДАЕШ.
За такве оптужбе нема другог разлога, сматра Александар Собјањин, аналитичар Центра стратешке конјунктуре, осим чињенице да је Запад обесхрабрен могућношћу да ако се развој ситуације настави на досадашњи начин, Сирија врло убрзо може бити очишћена од милитаната.
„За тако нешто они нису спремни. Нису спремни у том смислу што нису до сада припремили своју војну структуру за присуство у том региону. Они нису очекивали да ће бити постигнути такви успеси јер је реално активност Ваздушно–космичких снага руске војске много мања, а далеко ефикаснија у поређењу са учинком западне авијације на тој територији“, каже Собјањин.
Евидентно је да је Европа суочена са претњом од новог великог таласа избеглица, а Турска је суочена са чињеницом да без обзира на помоћ, не може да издржи прилив избеглица на својој територији, који би могао да је дестабилизује, каже Владимир Ајзенхамер са Факултета за безбедност.
„Онда се негде трага за кривцем. Чињеница је да је руска интервенција преобратила ситуацију у Сирији и да је овај талас избеглица узрокован офанзивом легитимног режима у Дамаску, који је довео до тога да један број сиријских грађана покушава да се склони од окршаја, а промена ситуације приписује се Москви. Из тог разлога Ангела Меркел покушава да пронађе кривца и да врући кромпир нерешавања проблема, који траје много дуже од руске интервенције, пребаци негде другде, тачније у Москву“, закључује Ајзенхамер.
Брисел и Анкара играју невољни танго, сматра Ајзенхамер. Према његовим речима, турски председник Ердоган у позицији је да уцењује ЕУ, међутим то је јалова уцена. Турској је заиста потребна помоћ и није фер да она, без обзира на њену политику и понашање државног врха, представља тампон зону и да подноси највећи терет како би Европа била безбедна, тврди Ајзенхамер.
„Читава европска политика постаје све агресивнија. Она није пропала, они траже другачији модус операнди како да притисну Турски да изврши преузете обавезе, међутим, бојим се да је тај захтев нереалан. Страх Анкаре од 600.000 избеглица јесте реалан. Не постоје те милијарде евра које могу Турску учинити стабилнијом када прими толики број избеглица“, закључује Ајзенхамер.
Избегличка криза прилика је за Реџепа Тајипа Ердогана да направи плус на спољнополитичком плану, на којем Турској у последњих неколико година не цветају руже, закључује Ајзенхамер.