Прашина која се дигла око усвајања Споразума са НАТО у Скупштини Србије још се није стишала, а у светлу предизборно–страначких препуцавања, питање свих питања — може ли, и хоће ли, НАТО заштити Србе на Косову и Метохији — остало је без одговора.
Индивидуални партнерски акциони план (ИПАП) Србије, који је ратификовала Скупштина Србије, представља више један фолклорни потез и не значи да НАТО може да користи српске касарне, него Београд може да бира у чему ће сарађивати.
Међутим, Србија са НАТО–ом има уговор СОФА, који даје право проласка трупама Алијансе кроз Србију, без било какве јурисдикције српских судова, а који је некадашњи министар спољних послова Србије Вук Драшковић неовлашћено потписао без одобрења Владе и Парламента.
За Љубодрага Стојадиновића, војно–политичког коментатора Политике, питање заштите Срба у Покрајини је хипотетичко питање, јер тешко да НАТО може да заштити Србе на Косову, зато што њихова позиција зависи од других околности, пре свега од односа Србије према Косову и односа косовског руководства према Србима у Покрајини.
Да ли је Србија војно неутрална?
„Овде је реч о ствари која није новог датума. Још 2006. године Влада Војислава Коштунице је потписала неку врсту Споразума који је сада само ратификован у Скупштини Србије и он представља неку дозволу НАТО–у да може да користи неке наше ресурсе, да слободно иде по Србији, да припадници НАТО–а имају дипломатски имунитет и да не одговарају пред српским судовима, чак и ако почине неке злочине. И многе друге неутралне земље, попут Швајцарске и Аустрије, имају такве споразуме са НАТО–ом. Право питање је сасвим друге врсте и оно гласи: ’Да ли је Србија војно неутрална земља‘“, каже Стојадиновић за Спутњик.
Орхан Драгаш, директор Међународног центра за безбедност, каже за Спутњик да Србе на Косову и Метохији мора да охрабри Споразум и да они желе да верују да ће Споразум гарантовати Србима бољи живот него што су до сада имали, кад је реч о безбедности.
Према његовим речима, војници НАТО–а у саставу Кфора су успели да у последњих 17 година сачувају неке светиње у Покрајини, али, са друге стране, нису успели да спасу српско становништво у екстремним ситуацијама попут мартовског погрома 2004. године.
„Међународна заједница је нон–стоп имала двоструке стандарде откад је КФОР, односно НАТО на Косову, и готово сви злочини су почињени, не са сагласношћу, већ под окриљем Алијансе. То, нажалост, имамо као чињеницу, а не као моје мишљење. Говорећи о искуствима које смо до сада имали, не можемо да очекујемо такву врсту агилности у заштити од стране НАТО војника“, каже Драгаш.
НАТО као прелазна етапа
Кад је реч о досадашњој заштити Срба у Покрајини, Стојадиновић каже да није у питању само мотив НАТО војника, већ организација заштите, која би требало да омогући да се пронађе политичко решење у складу са интересима Срба на Косову и Метохији.
„НАТО може да буде само једна прелазна етапа између нечега што представља нерешен статус Срба, уз сталне претње и нападе, и нечега што може да буде остварено као механизам сталне заштите и сигурног опстанка у једној цивилизованој средини уколико је то могуће остварити. У дугорочном смислу, не постоји та војна сила која то може да гарантује и оствари безбедност Срба“, сматра Стојадиновић.
Он каже да не верује да ће се после ратификовања тог Споразума Срби на Косову и Метохији осећати мање или више сигурно, пошто се овде ради о хипотезама.
„Ако би Срби били угрожени, Влада Србије би могла да позове неке НАТО јединице да прођу кроз Србију да би оствариле ту заштиту, али све то је на дугом штапу. Не верујем да тај Споразум може да гарантује Србима већу безбедност на Косову. Не постоји никакав разлог ни оперативни план у Споразуму који говори о заштити Срба“, закључује Стојадиновић.
Са друге стране, Драгаш каже да је јако важно да споразуми, ма колико изгледали као испразна категорија, морају да постоје јер Србија на Косову и Метохији, ни де факто ни де јуре, нема власт, и не може да помогне Србима ни на који начин.
