Пет година касније, у Либији су убијени Слађана Станковић и Јовица Степић, двоје отетих службеника српске амбасаде у Триполију. Не од руке либијског народа, чак ни од руке отмичара, већ од америчких бомби усмерених на циљеве ДАЕША-а код либијског града Сабрате.
Насилан грађански рат у Либији избио је у оквиру „арапског пролећа“, које је захватило већи део Блиског истока и Северне Африке, а сукоб је избио између владе Муамера ел Гадафија и њених противника. САД су 17. марта 2011, заједно са западним партнерима, „прогурале“ резолуцију о проглашењу зоне забране летења над Либијом.
Под вођством НАТО-а, западна војна коалиција премашила је мандат УН и покренула ваздушне нападе против државе, цивилних и војних објеката у Либији, ефикасно подржавши побуњенике.
У војној операцији против Гадафијевог режима, покренутој 19. марта, учествовале су оружане снаге САД, Велике Британије, Француске, Канаде, Белгије, Италије, Шпаније и Данске.
Рат је оставио хиљаде мртвих, а економију Либије у рушевинама. Муамер ел Гадафи збачен је и убијен 20. октобра 2011. године у близини свог родног града Сирте, где се крио од опозиције.
Либија, некада просперитетна држава, данас је полигон хаоса и безакоња. Стабилност у држави под Гадафијевим режимом заменили су свакодневно насиље, бомбашки напади, отмице, а пораст исламског екстремизма сврстао је ову афричку државу међу главне џихадистичке центре у свету. Трговци људима слободно делују и шаљу стотине бродова с мигрантима у Средоземље.
Душан Симеоновић, бивши амбасадор Србије у Либији у два мандата, за Спутњик каже да је ригидност Гадафијевог режима била далеко израженија у првим деценијама његове владавине него касније. Према његовим речима, НАТО не би могао да свргне либијског лидера да га је народ волео.
„То је био окрутан, тирански режим. У прве две деценије Гадафијеве владавине није било необично видети јавна вешања студената на Зеленом тргу у Триполију. Био је омражен у народу, а иако је Либија словила за земљу благостања, то је био сиромашан народ у богатој земљи“, каже Симеоновић.
Богатство од продаје нафте је, прича Симеоновић, било резервисано за људе блиске Гадафију. Његов режим у крви је гушио исламистичка језгра на истоку земље и брутално се обрачунавао са неистомишљеницима.
Међутим, свестан да је земља озбиљно угрожена санкцијама, Гадафи је последњих деценија на власти променио спољну политику, а режим је постао знатно релаксиранији. Одређена демократизација друштва била је очигледна, Либијци су имали телевизоре и мобилне телефоне, ресторани су радили, радње су биле пуне робе. Народ није бринуо за своју безбедност.
„Гадафи је постао прихваћен на међународном плану, нормализовао је односе са Западом, пре свега са САД. Од ’бесног пустињског пса‘, како га је називао Роналд Реган, постао је релевантан партнер, синови су му у САД дочекивани са црвеним тепихом, био је домаћин Кондолизи Рајс, краљу Хуану Карлосу, Саркозију, Берлусконију, Блеру. Земља је била стабилна и добро се живело“, каже Симеоновић.
Наравно, додаје Симеоновић, томе су доприносили економски, стратешки и политички интереси западних сила. Међутим, након пада режима у Тунису и Египту, није се могло очекивати да ће Либија остати острво мира и благостања.
„У једном тренутку поклопили су се интереси народа, који је желео демократију и пад тиранина, и САД и водећих западноевропских земаља, које либијског лидера заправо никада нису сматрале искрено прихваћеним партнером. То је била шанса да се он склони и да се бирањем неке алтернативе дугорочно обезбеди интерес западних нафтних компанија и њихових држава“, објашњава Симеоновић.
Међутим, добро осмишљеном плану западних сила за свргавање Гадафија недостајала је завршница и план за „Либију после Гадафија“. А ни понуђена алтернатива, у виду политичких фигура које су преузеле власт, није била најсрећнија. Примера ради, нови премијер Либије је народу био непознат, с обзиром на то да је 22 године живео у Америци.
Према речима бившег амбасадора, сви који су се нечему надали прозрели су игру иза свргавања Гадафија. Исламистички елементи су ојачали на истоку око Бенгазија, настао је општи грабеж међу племенима и интересним групама које су оформиле своје милиције — једни су држали аеродром, други луку, трећи нафтна поља, а четврти излаз према Тунису.
„У том општем хаосу се нико није снашао, а нарочито не иницијатори ове катаклизме, западне државе и САД. Све што се догађало на Блиском и Средњем истоку показује катастрофалну процену западних сила и обавештајних служби, пре свега САД, како ће се ствари даље одвијати“, каже Симеоновић.
Либија има два супротстављана парламента и две владе, у Тобруку и Триполију, а између њих бројне интересне групе.
„Крај рата ће доћи, али га нажалост не видим у скоријој будућности. Велики је антагонизам интереса, а ниска политичка свест народа. Међународна заједница покушава да нађе решење, али Либијци немају традицију уређења типа Туниса и Египта, а политичке партије су у ембрионалној фази развоја. Зато је велико питање ко ће на крају из свега изаћи као победник“, закључује Симеоновић.
