Да ли мислите да је до сусрета руског патријарха и папе дошло јер се, како хришћани кажу, испунило време које је морало да прође, или су га иницирали мигрантска криза, догађаји на Блиском истоку, најгрубље речено, одбрана хришћанства?
— Сусрет је несумњиво значајан и велика вест за цео свет. Шта ће настати из тог сусрета, можемо само да претпостављамо. Мислим да је један од главних предуслова за овакав сусрет био долазак таквог човека на место римског папе, као што је папа Франциско. Он је личност без предрасуда, предубеђења када су у питању православци, у овом случају Руси и Руска православна црква. Јако је занимљиво што се сусрет догодио управо на Куби, јер срж хришћанства је превазилажење болних ствари, исправљање греха и грешака. Било је сликовито када су се Раул и Фидел Кастро састали са патријархом и папом, види се да је људско неразумевање, људска глупост ипак кратког даха. Атеизам у тој прелепој земљи није уродио злим плодом, дошло је до тога да и један и други Кастро можда боље увиђају вредности хришћанства него неки који се декларативно изјашњавају као бранитељи хришћанских вредности.
Папа је човек који показује да му је вера важнија од било које политике, али очигледно није човек који не схвата да је политика истовремено и живот или саставни дио живота. Не треба заборавити одакле долази, сигурно може да разуме патње хришћана на Блиском истоку, на Истоку уопште. А руски патријарх је човек високе интелигенције и разноврсних способности. Имао сам прилику да разговарам с патријархом пре него што је то постао, а са папом приликом његове посете Сарајеву. Код обојице је једнако битан И лични печат. То су две личности које могу врло брзо да се разумеју, на разним основама и зато је тај сусрет веома значајан. Показали су независност од било кога и било чега. Показали су шта је њихова, шта је наша основна мисија кроз њих — брига за људе, брига за овај свет. Сама Декларација коју су потписали показује да они не воде дневну политику, нити желе да остваре краткотрајну популистичку мисију, они желе да се свет спасе. Надам се да је сусрет тек један корак ка ономе што треба да се деси, одговорнија брига људи и Цркве за свет. Уз то, и људи који управљају државама морају да чују глас који коригује њихове дневнополитичке кораке.
Да је комуникација између источних и западних хришћана неопходна знате јер сте епископ на граници два света. Требињци сведоче да сте главни заговорник мирног суживота на овим просторима, да комуникација са католицима и муслиманима, захваљујући Вама, сада ипак постоји.
— Сада постоји сасвим добра и интензивна комуникација, постојала је и пре мене, не треба то себи да приписујем, али од како је бискуп Мате Узинић у Дубровнику, од како смо покренули озбиљне сусрете, наша сарадња иде само у једном јединственом правцу, да схватимо колико као хришћани имамо много сличности, и колико су разлике у односу на број сличности мале. Али пре свега да схватимо колико је важно за наше вернике, али и оне који нису верници, а живе у два суседна града на граници две земље, да виде колико један другоме верујемо и колико се подржавамо у свему што је добро.
Све ово покушавамо и у Мостару. Имам изузетну подршку људи из Римокатоличке цркве и исламске заједнице да се што више виђамо и тако смањујемо тензије настале у последњем рату у коме је дошло до сукоба на националној, али и на верској основи. Тај сукоб је пре свега био политички. Да би се све распетљало и дошло до нормалне комуникације, потребно је много напора. Али није довољан само напор, потребна је и велика пажња. Потребно је мерити сваку реч, јер после првог, другог, а нажалост и трећег рата, имамо озбиљне ране које свака погрешна реч може поново да отвори. Те ране могу да буду извор разних инфекција, али исто тако могу да буду отвори кроз које треба да пролази лек у људске душе. Ране могу да буду и поука, а биће само ако на њих стављамо благе облоге, ако их пажљиво чистимо, водимо свакодневну бригу о њима. Ако се рана поново отвори, често је још гора. Главна карактеристика наших односа треба да буде пажња, а она увек подразумева љубав, божанску и људску љубав у нама.
Повод за поновно отварање једне од тих рана је евентуална канонизација Алојзија Степинца. У Србији и Републици Српској бурне су реакције на ову тему. Шта очекујете, како би ова прича могла да се заврши и колико је опасна за поновну изградњу поверења између Срба и Хрвата?
— У време интензивне иницијативе да се канонизује владика Николај или отац Јустин, или обојица, не сећам се више, паријарх Павле је био суздржан. У једном жучном дијалогу један од епископа га је питао: „Зашто си ти против тога“, а он је одговорио: „Да ли ви верујете да је он сад у светлости лица Божјег?“, он је рекао: „Да, верујем“, а патријарх је на то додао: „Ако га сад прогласимо светим, да ли ћемо га још више примаћи лицу Божјем или ће бити у истој у тој светлости“.
Мени се јако допао тај мудар одговор, који је и саму причу о проглашавању светаца ставио у једну разумнију меру него што она бива у новијој историји, могу слободно рећи, иако то увек изазове критике на мој рачун. Мислим да је било доста исхитрених и убрзаних процеса када је реч о томе. Кад би мене питали, дао би им савет да не треба журити. Управо због ових рана и наше близине Мостару, Дубровнику. Због тога што смо у много озбиљнијим проблемима да бисмо водили бригу о томе, ту тему остављам по страни. Чини ми се да су моји свештеници, монаси и монахиње прихватили да то није наша тема, да је то тема друге куће — наших суседа.
Веома добро сарађујете са републичком влашћу, са председником Додиком, сведоци смо турбуленција у Српској, а и када су у питању односи са Федерацијом. Да ли мислите да сте ауторитет, баланс када је у питању домаћа политичка сцена и како видите те односе у заједници, шта их више диктира — људи унутар заједнице или неко са стране?
— То је веома комплексно питање. Некако увек дођем на речи Достојевског да смо сви криви за све, а људи ипак увек окривљују неког другог за нешто што није добро. У Српској једна група људи покушава да кривицу за свако зло овога света свали на једног човека који је председник Републике, не схватајући да то не може бити. Не схватају шта то може да значи за све нас, за заједницу. Председник државе, владе, скупштине, па и епископ је стуб заједнице која не може постојати без њега као што ни он не може постојати без ње. Стиче се снажан утисак да се тај удар на председника Милорада Додика своди на две ствари. То је или удар људи који имају лични проблем с њим, или је истовремено, или чак пре свега, удар на институцију председника РС а тиме и на Републику Српску. Заговорници персоналног проблема, који очигледно постоји, рећи ће да одређена група осећа да не може да добије изборе, па покушава из перспективе своје фрустрације да руши Додика. Погрешно размишљају јер се не може из фрустрације родити ништа добро. Шта с друге стране значи уздрмати позицију председника у Републици Српској, која је ионако угрожена због уставног поретка и окружења у коме је, због претњи појединих групација из Федерације које стално инсистирају на унитаризацији БиХ?
Покушавам да им објасним да неће, тиме што сруше Додика, они бити Додик. Можемо да изгубимо то што имамо. Зато сам увек за демократију, јер немамо бољи систем, да се иде на изборе и да се бира. А потом да оног кога изаберемо поштују сви који су гласали. Кампања која је покренута против председника Додика, свештеник сам више од пола живота па то ваљда могу да видим, као што рекох, има и лични печат. То бива међу људима, међутим не смемо заборавити да је Република Српска изграђена на великој жртви људи, младића који су гинули, на жртви мајки, сестара, супруга, деце која су уцвељена за цео живот. Ту је и жртва свих лидера који су од почетка покушавали да спасу слободу за Србе у БиХ. Страшна је чињеница да нисмо имали ниједног председника Републике Српске, па ни Владе или Скупштине, који није био под неким судским процесом или у затвору. Тим њиховим процесуирањима се у ствари хоће рећи — ви не можете да постојите, код вас је увек на власти неки криминалац, мада је немогуће да је тако, да су у другим земљама око нас људи нешто бољи. Све то је јако дестабилизујуће, много опасно, веома забрињавајуће. Волео бих кад би људи који тако олако учествују у тој кампањи против председника имали разума да схвате да и они сутра могу да буду на том месту, да буду изложени тим истим или цак и тежим ударима.
Како оцењујете спољну политику Србије која је на путу ка ЕУ, а истовремено се труди да одржава добре односе са Русијом, колико је то могуће када имате уговоре са НАТО-ом који готово да је окружио Русију својим базама?
— Један сам од оних који схватају да постоје неке европске вредности које су део нас, које су наше, мислим на сва цивилизацијска достигнућа када је реч о дијалогу, слободи, свему што је добро. С друге стране, љубав према Русији је потпуно природна, потпуно нормална. Те две ствари треба одвојити од политичког. Политичко је прагматично, практично у неком историјском тренутку.
Мој утисак је да код политичара у Србији постоји идол који се зове Јосип Броз Тито, који је у једном тренутку имао среће или несреће да као несврстани буде неки баланс у свету. Остала је енигма чији је човек на крају крајева био, али та позиција је њему омогућавала да дуго траје, да се задужује, да у једном периоду грађани буду чак и „срећни“. После његове смрти држава је отишла у пармпарчад, али он је остао идол. Не само људима који имају носталгију за тим добом, већ скоро свим политичарима после њега. Остварило се оно „и после Тита Тито“. Међутим, ја као хришћанин идолопоклонство увек доживљавам као слабост.
Како видите излазак из мигрантске кризе, ко је уопште довео до овакве ситуације на Блиском истоку, једна земља је потпуно разорена, да ли из овог хаос има мирног изласка. Је ли ово верски рат, рат за ресурсе, или почетак краја света какав познајемо?
— Тешко је уперити прст на неког и рећи они су криви или он је крив, али можемо да размишљамо логички — коме ова криза штети, а коме не. Онај коме штети највероватније није желео да до ње дође и није је проузроковао. Мислим да ствар не може да се свали на Европу и на њеног лидера у овом тренутку, Немачку, нити на мање земље. Али и Балкан, а не само Европа, трпи последице мигрантске кризе. Но ако бисмо ипак хтели некога да означимо као кривца, онда би прст могао да се упре у земље које немају никакве штете од свега овога. Али ни то није једноставно. Ако је свет постао једно заједничко место, поставља се питање зашто смо онда допустили да до тога дође? Да ли ће Европа и свет имати снаге да последице ове кризе реше, ја то не знам.
Кад су на пример Срби из Книна и Сарајева кренули у егзодус, интересантно је и парадоксално да су се кретали од запада ка истоку и да то никоме није било чудно. Можемо се запитати зашто нико није био паметан, па да их окрене ка Немачкој па бисмо данас тамо имали пола милиона Срба. Не би били сиромашни, могли би да обнављају своја имања. Међутим, тада нико није имао ту врсту памети. Европа је могла и требало је да прихвати своје суграђане који су у тешкој позицији, али она је била политички обојена и гурала их од себе на Исток. Сада чекамо да видимо како ће Европа да се постави пред људима који су потпуно другачијег цивилизацијског усмерења, васпитања. Постоји чак и нека земаљска правда. Чуо сам једног професора који је рекао: „Погледајте какву је глупост урадила Хрватска прогоном 300 хиљада људи, потпуно је испразнила земљу од људи који су културолошки више припадали њој него што и сада припадају било којој другој области“. То је све људска глупост. Хрвати не могу то да надокнаде, а после свега сваке године између 50 и 100 хиљада образованих Хрвата се одсели у Немачку.
Зар не мислите да је сада Европу издао много већи играч? Након што је Америка делила „помоћ“ на разним странама света, Европу је оставила да се сама бори са мигрантском кризом.
— То је многима јасно, али покушавам да сагледам ствари из историјске перспективе, али и перспективе будућности. Америка је савремена империја, не типа османске, византијске, руске или монголске. Она је империја типа римске, има утисак да може да контролише читав свет. Можда је таква у једном тренутку била персијска империја. Кроз 4, 5. и 6. век водио се рат између Персијске и Римске империје, знате где, на простору данашње Сирије. Ово је, на неки начин, понављање историје. Занимљиво је што се данас ту води рат, ко га води и како.
Ако свет хоће да направи равнотежу са Америком, која је премоћна и коју је најлакше осудити, али то није ни довољно ни правично јер она има и добрих ствари које су за поштовање, једино политичко уравнотежење, мада изгледа илузорно, била би Европа заједно са Русијом. Отуда је и занимљив сусрет папе и патријарха Кирила, који осећају потребу да се направи баланс у свету. Нисам сигуран да Русија може да га направи сама. А сигуран сам да Европа сама не може. Не постоји четврта сила. Неки би рекли да је тај баланс Кина, али изгледа да то сада није реално.
Познати сте као неко ко је спортски оријентисан. Они који игају фудбал с Вама кажу да бисте саставили најбољи тим за Мундијал. Као нација познати смо по успесима у колективним спортовима, а како као тим играмо у скупштини?
— Можда је у скупштини најмање потребно играти као тим, али су потребни тимови који би морали да показују таленат за што занимљивију, бољу утакмицу, у смислу културе говора, културе дијалога, супротстављености, и да из тога произађе резултат. Морам да признам да је сад криза у све три скупштине у којима има Срба, у Србији, Црној Гори и Републици Српској. То је још један од показатеља наше тренутне кризе.
Срби седе у још једној Скупштини, на Косову и Метохији. Да ли сте у контакту с људима тамо и онима који о нечему одлучују или макар мисле да је тако?
— У контакту сам са тамошњим Србима, посебно преко свештеника и монаха. Морам да кажем да се ти људи осећају издано, пре свега од Србије, а онда и од Срба који живе свуда по свету. Осећају се остављеним. То је наша велика несрећа. Али и велика срамота овога света. То је једина скупштина у којој се седнице прекидају сузавцем, најсликовитији показатељ колико је то било на силу увођење људи у државност која није у интересу људи са Косова, било које вере и нације, већ у интересу неког неког иза сцене. У том смислу су људи на Косову, пре свега Срби, а потом и сви други који нису високо на друштвеној лествици, колатерална штета. Са нелагодом и помишљам на њих, јер не могу да замислим колико им је тешко и колико су од свих нас заборављени, преварени или оно најгоре, издани.
