Отежавајућа околност ситуације у Сирији јесте чињеница да у тој земљи не постоје само две зараћене стране. Осим терористичких група, у близини сиријске границе постоји и сукоб Турске и Курда, који је на ивици ескалације, тако да би осим Русије и САД, за ово примирје морале да залегну и Турска и Саудијска Арабија, које су итекако умешане.
„Помало је апсурдно да о сукобима у Сирији одлучују стране силе, осим две највеће — Русије и САД. То показује какав је прави карактер овог рата. Због свега тога, као и због многих интереса који су ту испреплетани, мало је вероватно да ће до потпуне примене овог примирја доћи“, оцењује Турудић.
Слично мишљење има Игор Морозов, члан одбора за међународне послове Савета федерације, који сматра да ће имплементација договореног примирја бити тежа чак и од оног у Донбасу.
„У Донбасу имамо две сукобљене стране, док се у Сирији налазе представници ’мултиполарног терористичког света‘. Због тога је тешко постићи консензус око прекида ватре или линије разграничења. Међутим, цео процес хитно мора да почне како би се што пре показало да ли су сукобљене стране заиста спремне на компромис. Спремност за размену заробљеника би била први корак ка примирју. Осим тога, уколико неко буде прекршио прекид ватре, то би значило да се ради о џихадистичкој групи, коју би требало елиминисати што пре“, каже Морозов.
Такозвана главна сиријска опозициона група прихвата договор само ако буду испуњени хуманитарни услови. Шта се стварно очекује на терену?
„Питање је ко је главна сиријска опозициона група, јер их има безброј“, каже Турудић и наглашава да се ниједна није профилисала као најјача с којом може заиста озбиљно да се преговара.
„Дакле, сви би морали да одустану од својих циљева, требало би да се успостави нека врста статуса кво. За почетак мора да утихне оружје, а после тога за преговарачким столом мора да се прича о новој Сирији. Наравно, пре тога неопходан је обрачун свих страна са екстремним групама које нису укључене у ово примирје, а то неће бити лак процес. Из овог што смо до сада видели, ниједна страна, практично, не верује оној другој, те ће веома, веома тешко доћи до решења“, сматра Турудић.
Тешко до примирја у суботу…
„Екстремне групе које нису укључене у примирје покушаваће на све начине да га опструишу“, каже новинар недељника „Време“ и додаје да ће због тога цео процес дуже трајати.
„Све и да обе стране, такозвана највећа опозициона група и Асадове снаге, реше искрено да за тренутак положе оружје и да прекину ратне сукобе, очекују се провокације свих група које нису укључене у мировни процес. Они су свесни да се то примирје не односи на њих, те да ће морати да све да ураде да би заједничког противника урушили на сваки могући начин. А ако савезници великих сила реше да овај рат искрено приведу крају, то би морало да подразумева и престанак финансирања различитих група, престанак допремања оружја и заиста искрену жељу да Сирија полако, корак по корак, крене према некаквом миру“, прецизира Турудић.
Ко ће и како пратити примирје у Сирији?
Турудић каже да ће то бити тешка, готово немогућа мисија. Да би се то примирје пратило, морали би сви да се ослоне, укључујући велике силе које су ово примирје иницирале, на то да ће о прекиду ватре веродостојно извештавати и опозиционе групе и Асадове снаге.
„Осим тога, у Сирији не постоји један јединствен фронт, ратује се широм земље. Нема две, већ безброј страна, и контрола таквог примирја ће бити веома тешка, готово немогућа. Морало би да буде много поверења међу зараћенима да би се то примирје контролисало. Нажалост, до сада нисмо видели да је до реализације било каквог примирја било могуће доћи“, оцењује Турудић.
Политички аналитичар, стручњак за Блиски исток Станислав Тарасов за Спутњик, међутим, каже да је успех што је дошло је до конкретног уговора, јер то значи да ниједна од блискоисточних држава није успела да утиче на Москву и Вашингтон да постане трећи играч у овом глобалном договору. Тарасов оцењује да ће ситуацију надгледати специјална међународна комисија коју ће чинити представници Русије и Сједињених држава.
„Рад те комисије, ипак, биће немогућ без учешћа Дамаска, а то је индиректно признавање актуелне владе у Сирији. Са друге стране, управо званични Дамаск сноси највећу одговорност за поштовање режима примирја. То је корак ка дипломатском регулисању конфликта, али не треба искључивати могућност провокација, ако узмемо у обзир потезе Турске у Ираку, Ергоданово питање Америци ’ко су ваши савезници — Курди или ми‘, као и најаве копнене инвазије турских војника у Сирији“, сматра Тарасов.
Сиријски избори 13. априла
Новинар недељника „Време“ каже да Башар ел Асад изборима даје легитимитет својој власти и да жели да покаже колико људи живи на територији коју контролишу његове снаге и колико људи га подржава. Тешко да ће те изборе признати било која од зараћених страна у Сирији која је против Асада, као што их сигурно неће признати западне силе, Турска, Саудијска Арабија и остале земље Залива, закључује Турудић.
