Досадашњи ток трке за новог америчког председника показује да су међу бирачима снажно присутни страхови и незадовољство естаблишментом, каже у емисији „Спутњик интервју“ Обрад Кесић, званични заступник Републике Српске у Вашингтону.
„Америка ратује нон-стоп две деценије. Она није близу рата, она је у рату, тај рат, поготову против тероризма, води се без престанка. Људи су уморни, то се види и у реторици. Ово је моменат када превладава страх, страх од тероризма који траје од 11. септембра 2001, страх од економских неприлика, од губљења посла, страх од других људи, миграната… Са друге стране је једно незадовољство, и те две ствари су се спојиле“, објашњава Кесић.
Он, међутим, напомиње да су мале шансе да ће то утицати на промену политике следећег председника јер се спољна политика Вашингтона руководи инерцијом.
Како напомиње, једини ко на врло груб и нејасан начин обећава да ће нешто променити, посебно кад је реч о односу према Русији, јесте Доналд Трамп.
„С једне стране, он користи ратнохушкачку реторику, с друге стране, говори о томе да су односи са Русијом постављени погрешно, да Русија мора бити партнер Америци, да он има поверење према председнику Путину. То може да донесе неку промену, ако он добије изборе“, наводи Кесић.
Он истовремено напомиње да односи САД и Русије нису толико лоши, упркос томе што многи говоре о новом хладном рату. Иза свега, каже, постоје реални односи у којима сарадња доноси добре резултате: споразум са Ираном, споразум о примирју у Сирији.
„Имамо апсурдну ситуацију да у контексту тих успеха САД и Русије, у председничкој кампањи већина кандидата не признаје те успехе и види то као неки пораз за САД.
Али то је типично: у председничкој кампањи се реторика наоштри, патриотизам радикализује и постоји игра у којој сваки кандидат приказује себе као јаког лидера и мора да има црно-белу слику којом представља која је то претња против које ће се изборити. Досад је, по инерцији, најлакша претња била Русија“, каже Кесић и додаје да су једино Трамп и Касић били умеренији по том питању.
Како наглашава, ко год да буде изабран, битно је шта ће да уради у првих шест месеци кад је реч о односима са Русијом.
„Ако се иде путем који је изграђен са ова два споразума, постоје све индикације да идемо ка нормализацији односа и отварању могућности за озбиљно партнерство Америке и Русије“, уверен је Кесић.
На питање о политици САД на Балкану, а посебно према Босни и Херцеговини, Кесић каже да регион није приоритет спољне политике Вашингтона, али да постоји разлика између дефинисаних приоритета и односа америчких амбасада према актуелној политичкој ситуацији у земљи где се налазе.
„Имамо искорак где је БиХ и даље на периферији америчких интереса, а са друге стране америчка амбасада и даље одржава своје место као један од најважнијих фактора унутарполитичких расправа и борби. Америчка амбасадорка је наставила тренд својих претходника који себе виде као домаће политичаре који имају луксуз да никад не одговарају бирачима у БиХ. Могу да се баве политиком, могу да покушавају да наметну нека решења и неке политичке опције, а не одговарају бирачима који ће морати да живе са последицама тога што та амбасада активно покушава да се меша у унутрашњу политику БиХ“, упозорава Кесић.
У Стејт департменту, како примећује, постоји традиција да подржавају бошњачку политичку агенду, а Републику Српску покушавају да држе на дистанци.
На питање какав је однос Вашингтона према власти и опозицији у РС, Кесић каже да постоји необична ситуација да амерички амбасадор заобилази легитимно изабраног председника РС и на тај начин показује непоштовање воље бирача РС и опредељење за неку другу политичку опцију.
„Није тајна да Милорад Додик није пожељан америчкој амбасади већ једно дуже време, зато што не ради оно што би они желели. Много је лакше имати добре односе са послушним политичарима. Они, нажалост, то немају у Милораду Додику, и радије би видели на његовом месту неког ко би био кооперативнији у постизању њихових циљева“, наводи наш саговорник.
Са друге стране, додаје он, неки политичари међу српским политичким странкама ово виде као прилику да руше Додика.
„Ово је опасна ситуација, зато што постоји синергија између три интереса у БиХ: интереса једног дела политичких странака у РС које имају жељу да освоје власт и руше Додика, интереса међународне заједнице, поготову америчке амбасаде и неких амбасада европских земаља које виде Додика као проблематичног јер не ради оно што они желе, и интереса бошњачких политичара и бошњачких странака“, објашњава Кесић.
Имајући у виду учеснике председничке трке у САД, он не очекује да ће с доласком новог председника доћи до промене у понашању америчког естаблишмента у БиХ.
„То је зато што се, у суштини, америчка спољна политика дефинише кроз инерцију. Да би се то променило, то је као кад се окреће носач авиона — треба велик простор и доста времена да би се променио правац“, каже Кесић.
Према његовој оцени, не постоји ниједан виталан интерес САД који би изазвао било какву промену њихове досадашње политике у БиХ.
„У великој мери то отвара вакуум за активности амбасаде. Могуће је да у амбасади дође до реевалуације досадањег рада и да се види да никоме није у интересу да се одржава тензија, да се не признаје воља гласача у РС и да се покуша да се изазове неки револт међу грађанима — да се они изведу на улице да би дошло до промена. Ако дођемо до тога да америчка амбасада схвати да то БиХ води у погрешном правцу, као и да не можемо очекивати да се проблеми у БиХ решавају без гласа легитимних представника РС, онда има шансе да се направи пожељна корекција и да се нормализује ситуација у БиХ“, наводи Кесић.
Он изражава наду да ће, што се тиче РС, доћи до „неког помирења“ или барем до стварања минималног консензуса о потреби да се одбране витални интереси РС и национални интереси Срба, не само из РС него и из Федерације.
На питање како види ситуацију да је Америка закувала стање на Блиском истоку а сада је прилично незаинтересована за избегличку кризу којом је Европа погођена, Кесић каже да се не слаже да је Америка једина одговорна јер је и Европа активно учествовала у томе.
„Али мора се имати у виду да се америчка администрација ретко извињава и ретко признаје сопствене грешке. Рецимо, кад је бомбардована болница у Авганистану, биле су потребне недеље да признају да је то била грешка. Или у случају страдања двоје српских дипломата“, подсећа Кесић.
Он објашњава да се велике силе ретко извињавају јер је на неки начин то прихваћено као знак слабости.
„Али проблем са америчком администрацијом није то што се понаша другачије од других великих сила кад је то у питању, него је проблем што другима држи лекције о потреби да признају своје грешке и нон-стоп се ставља у позицију да је она судија неког моралног понашања. А у суштини, кад погледамо шта се спроводи кроз америчку спољну политику, постоје и те какви разлози да се они извињавају, не само грађанима Сирије и људима на Блиском истоку него и људима на овом простору“, закључује Кесић.
