„Водите љубав, не радите прековремено!“, једна је од парола која се чула на демонстрацијама против промена закона о раду које су организоване у Француској, најмасовнијим од 2006. године.
„Доста ми је тога да лева влада води политику претходне, десничарске владе“, изјавио је за француске медије један од стотина хиљада демонстраната на улицама Париза.
Око пола милиона младих, средњошколаца, студената, али и старијих, запослених, незапослених и пензионера устало је против атака на права радника, како виде нови предлог закона, названог по министарки рада (Миријам) Ел Комри.
Иницијативу за излазак на улицу дале су организације младих, а придружиле су им се партије левице и синдикати.
Француска је последња у низу европских земаља, после Британије, Немачке, Скандинавије, Шпаније и Италије, у којој се ломе копља око тога треба ли променити законе о раду да би се смањила велика незапосленост.
Немачка је прва спровела реформе, у периоду од 2002. до 2005. године, у време канцелара Герхарда Шредера. Њихова суштина је да се повећа радно време и број слабо плаћених краткорочних уговора. Овај модел су следиле друге земље, све осим Француске, која је остала верна радној недељи од 35 сати и заштити права радника, одолевајући логици неолибералне економије по којој је профит важнији од идеје социјалне правде.
Реформе које је спровела већина европских земаља смањиле су незапосленост, али су створили војску сиромашних радника, оних који пуно раде а врло мало зарађују. Французи се питају да ли овај модел има смисла ако су плате сиромашних радника често само мало веће од социјалне помоћи коју примају незапослени.
Демонстранти на улицама француских градова сматрају да нема смисла и одбацују „прекаризацију“ рада, односно страх од отказа и незапослености.
Суочена са таласом негодовања, француска влада је понудила да размотри могућност додатног опорезивања уговора на одређено. У Француској је већ сада девет од десет уговора на одређено време, иако уговори на одређено већ скупље коштају послодавце. Последњих година је у порасту нарочито број веома кратких уговора, на три месеца. Влада сматра да ће тај тренд да се смањи ако додатни порез буде значајнији.
Нови закон предвиђа и продужење броја радних дана и недеља, као и да додатни рад буде слабије плаћен. Иако је званична радна недеља 35 радних сати, послодавци су и до сада имали могућност да намећу радницима додатно радно време, уз надокнаду. На послу највише може да се проведе десет сати дневно, али, према новом закону, ово ограничење би, уз одређене услове, могло да буде померено на дванаест сати.
„Не вашем закону о кинти“, поручују демонстранти.
Француска, земља у којој је дубоко укорењена идеја социјалне правде и једнакости, не верује у немачки модел.
Како је дошло до тога да су европске земље принуђене да праве корак уназад од својих социјалних модела за које су се њихови родитељи изборили?
Промене односа између капитала и рада, између предузећа и запослених у индустријски развијеним земљама почела је након рушења Совјетског Савеза. Овај однос снага је до средине ′70-их био на страни рада и радника у европским земљама које су уживале велики привредни раст, резултат обнове након Другог светског рата. Рушење совјетске империје је означило крај бојазни коју су капиталисти на Западу имали од комунизма, што их је терало да излазе у сусрет захтевима радника. То је променило однос снага, и због тога су старе борбе за радничка права поново актуелне.