О политичким аспектима руске ваздушне операције у Сирији већ су много тога рекли политички и војни аналитичари, док је историја односа Русије са земљама Блиског истока већини и даље мало позната. У музејском листу „Жива историја“ Великанова говори о историји војног присуства Русије и СССР-а на Блиском истоку.
Учешће Русије у замршеном клупку међународних односа, повезаних са статусом светиња у Палестини, светих како за хришћане тако и за муслимане, као и с положајем хришћанских народа у Османској империји, у историографији познатом као „Источно питање“, може се пратити од 17. века.
Московску државу формирану после „Времена смутње“ православни верници су посматрали као свог природног заштитника и покровитеља. Средином 17. века антиохијски патријарх Макарије два пута је посећивао Русију, поред осталог, и ради прикупљања прилога за православно становништво на Блиском истоку.
Заштита припадника исте вере доводила је Русију не само до повремених ратова с Турском, него и до сукоба с многим европским државама, наводи Великанова.
Средином 19. века питање да ли ће православни или католички духовници контролисати Цркву Рођења Христовог и друге хришћанске светиње у Палестини постало је један од разлога за сукоб Русије с европским државама који се потом прелио у Кримски рат (1853-1856), крајње неуспешан за Руску империју, пише историчарка.
Неуспех Турске у војним дејствима против Русије током Првог светског рата био је, како наводи Великанова, један од разлога за геноцид над хришћанским становништвом Османске империје — Јерменима, Асирцима и Грцима.
Савезници у Антанти — Русија, Енглеска и Француска — закључили су 1915. године тајни споразум који је предвиђао поделу блискоисточних територија Турске после победе у рату.
Русија је, према овом договору, требало да добије контролу не само над толико жељеним Константинопољем него и над западним и источним обалама Босфора и острвима у Мраморном мору, што би омогућило да се, најзад, реши питање мореуза који воде из Црног у Средоземно море.
Истовремено, Енглеска и Француска су се спремале да поделе међу собом турске територије у Месопотамији.
Нова етапа у дугој историји руског присуства на Блиском истоку почела је педесетих година, после завршетка Другог светског рата. Сарадња са земљама Блиског истока које су настале после распада колонијалног система била је један од кључних праваца спољне политике СССР-а.
Сама чињеница да су арапске државе које су стекле независност изабрале социјалистички пут развоја ограничавала је западним противницима приступ изворима сировина, тржишту и важним саобраћајним артеријама.
Првобитно је главни савезник СССР-а на Блиском истоку био Египат, најмоћнија и најутицајнија арапска земља, чији се лидер Гамал Абдел Насер 1956. договорио о војно-техничкој сарадњи са Совјетским Савезом. Дипломатска подршка совјетског руководства Египту, а често и опасност од директног мешања совјетских оружаних снага, много пута су спасиле арапске савезнике од потпуне пропасти, као на пример у време Суецке кризе 1956.
Надахнута египатским примером, у августу 1957. године Сиријска Арапска Република је потписала споразум са Совјетским Савезом о војној и економској сарадњи.
Као и сада, САД и њихови регионални савезници, пре свих Турска, крајње су осетљиво реаговали на такву промену стратешког баланса на Блиском истоку и чак су припремали интервенцију у Сирију. Само их је велика дипломатска и војна активност Совјетског Савеза, који је у Закавказју и на Црном мору организовао маневре великих размера, натерала да одустану од ратних планова.
Током шестодневног рата 1967. године израелска војска на југу окупирала је цело Синајско полуострво и пошла ка Суецком каналу, на северу је претила престоници Сирије Дамаску, а на истоку је освојила целу западну обалу реке Јордан.
У овој ситуацији совјетско учешће је помогло арапским земљама да избегну политички и стратешки пораз. Само је директна претња СССР-а санкцијама и предузимањем мера војног карактера натерала Израел да прекине борбена дејства.
Још једном је Совјетски Савез морао да спасава своје арапске савезнике у време рата „судњег дана“ 1973. године, када је офанзива израелске армије на Синајском полуострву била заустављена тек после довођења совјетских десантних дивизија у пуну борбену готовост.
Совјетско-арапски односи, ипак, нису увек били само пријатељски. Историчарка подсећа како је Совјетском Савезу за помоћ „платио“ египатски председник Анвар Садат, који не само што је 1977. прекинуо совјетско-египатску сарадњу, него је и слао помоћ авганистанским муџахединима.
После почетка „перестројке“ и слома СССР-а, руска војска, економске и дипломатске позиције на Блиском истоку стално су се погоршавале, заједно са све слабијим спољнополитичким „мишићима“ Русије.
Пуни повратак изгубљених позиција Русије на Блиском истоку почео је тек 2013. године, када је захваљујући напорима руских дипломата и руског председника Владимира Путина решено питање сиријског хемијског оружја.
Операција извођења хемијског арсенала сиријске армије фактички је онемогућила неке „иностране пријатеље Сирије“ да аргументују организовање пуне иностране интервенције у тој земљи, закључује историчарка.
