Од Другог светског рата стручњаци систематски врше испитивања шта утиче на људе да неку вест или поруку прихвате или не прихвате. И од почетка се показало да је садржај поруке само један од фактора који утиче на то како ће човек ту поруку прихватити и како ће се према њој односити, тврди за Спутњик социјални психолог Драган Попадић.
Битан фактор је, напомиње Попадић, и ко је извор поруке. Односно, ко је човек или институција што ту поруку шаље.
Брендирање политичара
Са сличним односом суочени смо и сад у току изборне кампање у Србији. Наиме, чини се да већина људи одређује свој став према ономе ко говори, а не према садржају поруке коју говорник шаље.
Зашто је то тако? Зашто се не одређујемо према квалитету онога што се говори, већ према аутору те поруке?
Носилац поруке је важан јер људи, према Попадићевом мишљењу, рационално на основу тога ко је неку вест саопштио закључују колику веродостојност да придају тој поруци, елементима те поруке, колико поверења да имају у тај извор и коју намеру да придају ономе ко је ту поруку саопштио.
Надежда Миленковић, креативни директор рекламних кампања, каже да смо у приватном животу позиционирали људе врло често на основу искуства, али још чешће на основу неких предрасуда. Кад су у питању јавне личности, тада пак формирамо мишљење на основу тога како у јавности презентују себе.
Они су се, додаје Миленковићева, брендирали. Позиционирали су се и посматрамо их као брендове, а брендирање је, у ствари, формирање позитивне предрасуде.
„Кад неки производ рекламирате, желите да људи имају позитивну предрасуду о њему. Кад кажете италијанска мода — већ имате позитиван став о томе, кад кажете немачки ауто — то је позитивна предрасуда где и људи који никад нису возили ’мерцедес‘ и вероватно га неће никад ни имати кажу: ’Ма, то Немац кад направи… мечка је мечка‘. С друге стране имате кинеску робу, о којој такође имате формирано мишљење које је супротно од ових позитивних предрасуда“, конкретизује Миленковићева за Спутњик.
Где је разум?
За разлику од, на пример, лекара и њихових упутстава у која је нерационално сумњати, психолог Жарко Требјешанин сматра да у политици нема егзактних доказа, па зато преовлађује ирационални однос.
Требјешанин за Спутњик каже да исти принцип важи и за оне политичаре којима људи слепо верују ма шта учинили или рекли, као и за оне политичаре који шаљу сувислу поруку, али им не верују јер су им антипатични или су на другој страни политичког спектра.
И у једном и у другом случају нема рационалног приступа тврдњама које неко износи него преовлађују емоције и страсти, тврди Требјешанин. А те емоције и страсти замуте поруку коју шаљу политички лидери.
Заблуда је, истиче Требјешанин, то што људи мисле да су веома рационална бића и да увек поступају онако како је за њих најбоље и најкорисније.
С друге стране, социјални психолог Драган Попадић сматра да људи не могу до краја све потпуно рационално да процене и анализирају и морају да се ослањају на неке своје пречице у закључивању. На основу тога закључују да ли тој поруци треба да верују или не, свеједно каква је она.
Као што не можете 80 одсто људи убедити да обожавају једну робну марку или бренд, па због тога постоје различита тржишта за различите ствари, тако исто је, према мишљењу Надежде Миленковић, узалудан покушај да неко добије 80 одсто подршке бирачког тела.
„Немојте да изгубите ове које већ имате зато што хоћете да захватите више и добијете подршку оних које немате“, каже Миленковићева, додајући да је значајније да људи пазе кад покушавају да добију већи број гласача, него што постоји нека техника, а свакако не постоји, која каже: „Е, ако урадиш ово и кажеш то, гарант имаш још 25 одсто“.
Чијој лажи ћете поверовати и у чију истину ћете посумњати 24. априла?
