Мада су у компанији „Јужни ток“ поводом радова рекли да је пројекат затворен и да „његов статус није промењен“, амерички званичник није пропустио да одмах подсети „на неопходност диверзификације испорука гаса из Русије у Европу“ све зарад њене „енергетске безбедности“.
Можда је недоумици око нових радова допринело објашњење московске канцеларије „Штрабага“ да ради на постављању тунела кроз планински венац на захтев „Гаспрома“ у оквиру пројекта „Јужни ток“.
Тек, Мониц је оценио да куповином гаса од Израела ЕУ може да смањи зависност од тог руског енергента, пренела је агенција „Блумберг“.
„Сједињене Државе су веома заинтересоване за решавање овог питања, јер је енергетска безбедност колективна ствар“, поручио је он.
Тако је подгревањем приче о израелском гасу продужена ниска гасних пројеката који су се показали немогућом мисијом, довлачећи гас, што би београдска чаршија духовито приметила, преко Азије на Теразије.
Питање коме ће се гасном царству Европа приволети, захваљујући „бризи“ Америке и њених европских „дужника“, чека одговор од 2007. године када је у Риму потписан меморандум о изградњи гасовода „Јужни ток“ којим би Европа добијала 63 милијарде кубних метара руског гаса годишње.
Русија је градњу започету 2012. прекинула 2014. због „неконструктивног односа Европске комисије“. ЕУ је тражила да за тај гасовод ретроактивно важи њен Трећи енергетски пакет, који је донет после потписивања споразума о градњи „Јужног тока“. Пропис који произвођачу гаса забрањује да буде и власник цевовода којим гас транспортује послужиће, како ће се испоставити, као пуки изговор за његову саботажу.
И где је Европа сад? И даље само у причи о гасоводима који смењују један другог само на папиру. Од гаса ништа.
Пројекат „Набуко“, који је преко Турске требало да допреми азербејџански гас до складишта у Аустрији, напуштен је 2013. године. Поред „Јужног тока“ „угасио“ га је нови пројекат „Трансјадрански гасовод“ — ТАП, са 500 километара краћом трасом. Исти тај азербејџански гас стизао би преко Турске, Грчке и, даље, Јадранским морем до Италије. Споразум о његовој изградњи потписан је 2013. године у Атини. Кључна одлука била је, како су тада славодобитно писали западни медији да Москва неће снабдевати Европу гасом.
Проблем с ТАП-ом је, међутим, био његов мали капацитет — мање од 20 милијарди кубних метара гаса годишње од чега би Турској остајала готово половина. Европи мрвице. Скупља дара него мера.
Упркос оцени појединих европских стручњака да „Јужни ток“ и ТАП нису конкуренција један другом с обзиром на капацитете два гасовода, а нарастајуће потребе Европе којој ће наредних година требати додатних 100 милијарди кубних метара гаса, Европа се показала слабом да своје потребе заштити пред геополитичким интересима САД у покушају да Русију избаци из игре.
Када је „запретио“ нови пројекат „Турски ток“, који је руски гас требало да доведе до Грчке, чиновник Стејт департмента задужен за енергетику је пре годину дана под хитно стигао у Атину. Презадуженој Грчкој је у најрањивијем тренутку, у јеку преговора са повериоцима, без увијања поручио: Морате одустати од Турског тока, фокусирајте се на ТАП.
А када је крајем фебруара ове године потписан меморандум о разумевању између Италије, Грчке и Русије о гасоводу „Посејдон“ којим би се преко Црног мора обезбедило допремање руског гаса у Европску унију, Европска комисија је брзопотезно, већ после десетак дана одобрила уговор Грчке и ТАП-а. Сада се подгрева прича о израелском гасу, иако је свима јасно да је на дугом штапу.
Игранка без престанка. А исход?
Први човек руског гасног гиганта „Гаспрома“ Алексеј Милер недавно је изјавио да ће обим извоза гаса ове компаније у Европу на завршетку 2016. године бити рекордан.
„Већ је забележен раст од 9,9 одсто. Очекујемо да ће обим извоза бити рекордан, у сваком случају, у овом тренутку динамика тржишта је позитивна. Најважније је то што видимо знатно повећање потражње у земљама које су донедавно биле нето-извозници. То су Велика Британија, Холандија… И бележимо раст потражње за наше испоруке у северозападној Европи“, рекао је Милер.
И шта ће Европа ако Русија остане доследна у намери да 2019. престане да јој испоручује гас преко Украјине. Те године се, према потписаном уговору, очекују и прве испоруке руског гаса Кини посредством новог гасовода „Снага Сибира“.
Биће то права „диверзификација“ руског гаса.
Најмоћнија држава ЕУ се пак слабо мешала у америчку причу о бризи за енергетску безбедност Европе. Немачка се на време директно повезала испод Балтика „Северним током“ са Русијом, чије би капацитете требало да прошире додатним цевима у виду „Северног тока 2“.
Правна служба Европске комисије је у фебруару саопштила да прописи ЕУ о енергетском тржишту, као и Трећи енергетски пакет, не важе за поморски део тог гасовода пошто се не реализује на територији чланица ЕУ. То је, према писању америчког листа „Политико“, био озбиљан ударац политичким противницима руског гасовода у Вашингтону који не одустаје од „бриге“ за енергетску безбедност Европе.
У целој тој причи Србија, која је „Јужни ток“ чекала „као озебô Сунце“, и даље је на чекању, зависна од потеза главних играча.
„Постоји велики број фактора од којих зависи реализација тог пројекта… Тако да једноставно треба препустити неке ствари времену и дешавањима која не видимо на површини“, једино је што је могао ових дана да каже српски министар енергетике Александар Антић.
А о томе шта се на површини не види, очигледно, још није време за причу.
