Барак Обама је, опуштено, у једном интервјуу, изјавио да је бомбардовање Либије било његова највећа грешка у каријери, додавши да му се "тада" чинило да је то „добра идеја". Изгледа да Обама није читао Дантеа, иначе би знао да је пут у пакао поплочан добрим намерама (можемо их овде назвати идејама), а није имао ни саветнике који би му рекли да се не бомбардују друге државе просто зато што се силеџији чини да је то „добра идеја".
Нормалне државе (а хтели бисмо да верујемо да је Америка таква, мада је у то све теже поверовати) имају специјалне службе које пре доношења важних одлука, анализирају ситуацију у свету са разних аспеката, оцењују, процењују ризике, одмеравају снаге, труде се да предвиде последице.
Нормалан председник нормалне државе морао би пре него што реализује „добру идеју" да израчуна и колико ће га она коштати, и то не само у доларима, него и у људима. И опет — не само у својим војницима, јер такве силе више не шаљу своје људе у рат — за њих ратују „паметне" бомбе и ракете — већ и да оцени последице за читав регион. Али, то није урађено, а "добра идеја" била је довољна да се донесе лоша и трагична одлука.
Да ли бар сад схватате шта сте урадили, питао је Путин своје колеге у Уједињеним нацијама. Обамина олако дата изјава говори да је одговор на то питање негативан. Иначе не би називао добром идејом дивљачко убијање легално изабраног председника једне суверене земље, као ни њено комадање, и стотине хиљаде жртава које је донела америчка интервенција.
Либија, која је називана арапском Венецијом, више не постоји.
И да је бар једина! Очекујемо да ће се одлазећи амерички председник, у неком новом наступу искрености, присетити и других својих већих или мањих „грешака" које су се завршавале смрћу десетина и стотина хиљада људи, и реком избеглица која ће, по свему судећи, ускоро потопити Европу.
„Добра идеја" да се елиминише Асадова „диктаторска власт", уз помоћ „умерене" опозиције и америчког оружја претворила је пола Сирије у прах и пепео! И за то је одговоран Обама. А пре тога је био Ирак и обешени Садам Хусеин, за које је одговоран Обамин претходник.
О Авганистану да и не говоримо — тамо и данас успева једино мак од кога се праве опијум и хероин.
Бројне револуције назване "арапским пролећем", чији је циљ био „увођење демократије", уништиле су многим земаљама све што је функционисало и довеле у питање њихов опстанак. Сведоци смо све нових и нових терористичких напада, експлозија, жртава… Религиозни ратови воде се у пет држава, питање је дана кад ће Јемен, Сирија, Либан, Саудијска Арабија, и Ирак бити подељени између сунита, шиита и курда. А цртање нових граница изазваће нове реке крви.
Јуче је Џон Кери посетио Хирошиму и положио венац на споменик жртвама америчке атомске бомбе. Изјавио је да је лично био потресен, и да би „сви становници планете требало да виде и осете снагу тог меморијала".
Хоће ли бити потребно нових седамдесет година да неки нови Кери положи венац свима којима су смрт донеле „добре идеје" америчких председника? Можда би то време могло бити и краће, јер снагу америчких бомби цео свет свакодневно гледа.
А Американцима би државни секретар могао да адресује други део поруке, тј „подсећање да треба окончати претње (атомским оружјем) и усмерити све снаге да би се избегао сваки рат".
И да се вратимо почетку овог текста — шта се дешава председнику најјаче силе на свету кад у смрт пошаље стотине хиљада људи, а из својих кућа протера милионе? Одговор је — ништа. Све је то било због „добрих идеја".
