Тражили сте — гледајте, молили сте — добили сте. Овако Муамер Зукорлић, дојучерашњи муфтија, објашњава улазак у политичко поље као носилац листе Бошњачке демократске заједнице на парламентарним и, како он каже, локалним изборима у општинама у Санџаку.
„Казуј робе одакле си, из племена којега си“
„Политичари су, а медији су им помогли, представили да је најбитније бити на челу једне партије. Да је најбитнији политички успех. Ја то тако не доживљавам. Мени је, рецимо, функција муфтија или поље вере и образовања — што су моја примарна поља и моја животна мисија — много виши положај, ако већ говоримо о хијерархији. И тога се нећу одрећи, осим ако будем морао“, бранио се својевремено кад су сви говорили да је Емир Елфић, његов шурак, само фигура на челу Бошњачке демократске заједнице, а да је суштински „то муфтијина партија“.
Муфтија више није, тачније та функција је у стању мировања, па уместо молитви у џамијама, Зукорлић обилази гласаче, гостује на трибинама и држи политичке говоре. Многи ће рећи да са политичким говорима никад није ни престајао. И биће у праву. Сад је само оивичио поље борбе.
Многима, такође, ових дана чудно или боље рећи необично звучи. Од човека који је оптуживан да пали Санџак, који је имао оштре изјаве и држао говоре пуне барута, данас чујемо речник својствен неком истински демократском интелектуалцу.
Доиста, Зукорлић у свим тим запаљивим говорима није пропуштао да помене устав, демократију и дијалог. Али они и такви нису били ништа мање запаљиви. Дакако, не може му се оспорити да је интелектуалац, ако под тим термином подразумевамо образованост која је евидентна, елоквентност која је само делом научена — а суштински урођена, поимање онога што је прочитао — а не просто репродуковање, могућност да разговара и са ученим и са људима који нису тог нивоа, да уђе и у филозофске расправе. И да никад не фразира, што се својствено већини јавних личности у Србији.
Кад кажеш „муфтија“, мислиш…
Неретко је био склон и да се посвађа. Да то намерно (ис)провоцира. Да константно буде не на ивици инцидента, већ да лебди изнад њега, па да у погодном тренутку појача или умањи тензију. Дакле, да заоштри реторику, али и да је смири кад треба. Питање је, једино, шта кад се — и ако се — све то отме контроли.
Или га воле — па у томе претерују, или га мрзе — па и у томе претерују. А њему и једно и друго очигледно прија. Не воли да људе оставља равнодушним. Што се још није десило, јер је немогуће.
Рођен је у селу Орље, општина Тутин пре 46 година. Још као детету му је, како је формулисао, демистицифирана комунистичко пионирска лаж, јер му је деда био учен човек и имам који је 50 година службовао без плате.
Од оснивања Мешихата Исламске заједнице Санџака 1993. био је биран за муфтију, потом је неколико пута реизабран, а био је и председник и главни муфтија Мешихата Исламске заједнице у Србији.
Члан је Ријасета Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, a једини ауторитет који je Зукорлић неспорно поштовао, и то јавно понављао, био је бивши реис-ул-улема Мустафа Церић.
Како и сам рече, никад није био конвенционални муфтија. Оснивач је и први главни и одговорни уредник „Гласа ислама“, гласила Исламске заједнице у Србији. Први ректор Интернационалног универзитета у Новом Пазару и први декан Факултета за Исламске студије.
„Из племена старих Азра“
Неки његово деловање називају перформансима, а опет неки други мајсторством кризног менаџмента. Склонији смо овом другом тумачењу. Које и сам Зукорлић на неки начин потврђује истицањем да се у јавном мњењу минимизирају позиви на дијалог. „А кад подигнем тон, то је радикализација. Нажалост, само кад подигнете тон вас чују“.
Сад тврди да никад није негирао да утиче на политичке процесе. Парола у предстојећој кампањи ће му гласити: „Муамер Зукорлић за помирење“.
Препоручује се за помирење свима и — цитирамо — „у том случају не разликује ни четнике, ни почетнике, ни комунисте, ни партизане, ни лажне демократе, ни праве демократе“.
Просто да човек не поверује. Чак на моменте заличи на севдалинку „Крај танана шадрвана“ и стих „што за љубав главу губе и умиру када љубе“.
Зукорлић јесте човек који верује у оно што говори. Али је такође тешко проникнути у оно што мисли. Па позив на помирење ваља похвалити, али се сетити и оног мајсторства за кризни менаџмент. И жеље да га чују. А сад ће га најбоље чути кад снизи интензитет и појача емоцију.
Нуди помирење и дугогодишњим политичким лидерима у Рашкој области Сулејману Угљанину са којим је био близак деведесетих, и Расиму Љајићу са којим је био близак почетком двехиљадитих. Међутим, Љајић није на мањинској листи, а Угљанин је одбио сарадњу јер је свестан да ће тако само помоћи Зукорлићу да му преузме и оно мало гласача што му је остало.
Рачуна да ће после избора у парламенту имати посланички клуб. Пре овог директног уласка у политику на председничким изборима 2012. је од 12 кандидата био 11. Освојио је 54.492 или 1,39 одсто гласова иако он у неким новијим изјавама тврди да је освојио преко 60 хиљада гласова.
Тврди да политика није субјект, већ простор. Да је могуће бити политичар — а не лагати, красти и не бити лицемер. „Двије кахве дневно су ми довољне“, додаје.
Иако се представља као аутентични Бошњак — што јесте, у говору користи новохрватске изразе попут „уопће“, „хисторија“, „опћенито“ али страроцрногорски или речник својствен крају у коме је рођен и у коме делује, па каже и „ђе“.
„Талични Том“ или „Добар, лош, зао“
Носи сат на десној руци. Сматра питања о приватном животу и возном парку ударцима испод појаса. Али на инсистирање о џиповима реплицира: „господин човек јаше доброг коња“.
А Зукорлић јесте прави коњаник. Нико или ретки би га упоредили са Таличним Томом, иако мисли и на сиротињу и оснива вакуфске (задужбина) кухиње. Многи би пак за њега рекли да је пре сличан Клинту Иствуду из филма „Добар, лош, зао“.
За треће је „господар минарета“. За добар корпус Бошњака и муслиманских верника истински вођа и учитељ. За неке екстремиста, иако је имао проблем са вехабијама. Каже да га је тајна служба, како домаћа тако и страна, можда и покушала да врбује — „а ја нисам ни сконтô“.
Веома брзо мисли. Користи реченице и изјаве друге стране, па пређе у контранапад и поентира. Спочитава другима да помињу истине којима постижу неистине. Међутим, то истовремено значи да је кадар да се, ако затреба, некад и он тим триком послужи.
Неспорно је добар беседник. То је данас стварно реткост. Уме да покрене масе. Никако му не мањка харизма. Посвећен је.
Биће занимљива Скупштина са Муамером Зукорлићем у њој. А тада, зависно од ситуације, можемо очекивати неке друге слогане, промењене реторике и идеје које ће једнако добро умети да брани као и ове до сад. И сад.
