„Како је могуће да учимо историју у Србији путем Филипа Вишњића?… Значи, имамо једног слепог човека и народна песма је преношена са уста на уста. Зар ви мислите да Турска, као напредна, озбиљна империја, није бележила и најмању ствар као што раде све озбиљне државе?… И питам се колико то векова треба да прође да неко одавде оде тамо у архиве, научи турски, крене да вади и каже нам: људи, догодило се то, то, то и то“, рече глумац Предраг Мики Манајловић на трибини „Шта је то Балкан, шта причају о њему и шта би Балкан могао да буде“, одржаној недавно у организацији недељника „Време“.
Смејурија без мере
„Паметна и интелигентна јавна реч има своју вредност ако се добро чује, а да би била продорна, њом морају да се служе они који знају да је формулишу, они које људи желе да чују“, констатовао је Манојловић нешто пре него што је прекорио Србе што живе на епу Филипа Вишњића. „Слабост тога је што многи људи који су из најбољих намера желели и желе да говоре не могу да продру у јавност, и то је тако од ратова који су вођени па све до данас“, додао је човек са намерама.
Манојловић је продро у јавност, а изговорено је паметно, интелигентно и има вредност једнаку као одговор на опаску: „Глумац, хајде нешто смешно“. Ево, неки се још смеју. Толико се „добро“ чуло.
Смеју се и деца, јер их већ у основној школи уче да су епске песме уметност, да су неке од њих врхунска уметност, али и да је историја наука. Османистику пак на Београдском универзитету проучавају деценијама, па и под тим сводовима одзвања смех.
За то време озбиљни историчари тврде да нема документа у османским архивима који би нешто нарочито преокренуо у досадашњем тумачењу српске историје. А први османски документ везан за историју српског народа објавио је још 1857. гласник Друштва српске словесности.
Слобода је умела да (с)пева
„Демократија је луксуз историје и пређеног пута једног или више народа, грађана који стичу искуство и на основу тог искуства, закључака и сазревања евентуално долази до неког нивоа демократије“, изговори Манојловић на поменутој трибини.
Чини се, међутим, да превиђа етимологију демократије, или је можда уверен да демос никако не може бити српски. Да је другачије, глумац би знао да су баш тај пређени пут, искуство константних ратова, борба за живу главу и полупразан чанак качамака — довели до сазревања српског народа.
Песник, овога пута Вишњић, све је то — само — опевао. Потом је уз звук струна стварно преношено од уста до уста, са колена на колено, то колективно сећање народа.
Народу је, наиме, под вековним ударима свакојаких војски осим џебане и оштрог мача требало и нешто што данас зовемо мит. Тај мит је имао победнички наратив. Дакле, доминантну вертикалу слободе.
Масовно изливање лажи
„Кад хоћеш неког да убијеш, прво му одузми име“, рече недавно у интервјуу „Политици“ Камел Дауд, алжирски писац.
У овом и низу других случајева последњу деценију на делу је убијање идентитета. Баш због слободе. Због тог победничког и непокорног менталитета.
Наравно да мит није наука, наравно да епска песма није историја, али јесте идентитет.
Дакле, не мора историјски да постоји Марко Краљевић, али свакако да историја бележи постојање непокорног духа. Не мора да постоји ни Бановић Страхиња, али свакако постоји победнички дух и цивилизацијска вредност у величини опраштања којом је био задивљен и један Гете.
Последња деценија, како напоменусмо, бележи повећан број глумаца којима такво звање не пише у дипломи. То их не омета да, где стигну, говоре туђи текст и играју улоге пљувања увис или у ветар, јер мисле да једино тако умазани могу добити аплаузе.
На делу је константно, високофреквентно и насилно грађење идентитета без идентитета. Нације без народа. Људи без духа. Особа без имена и презимена. Државе без прошлости.
Јер прошлост смета науму твор(а)ца текста. Смета „лажима које изливају пред наше ноге, па до непрепознавања доводе суштину преваре“. Прошлост жестоко брани да се неистине запате.
Вратите се, деведесете
У свим тим „улогама“ неизоставне су деведесете. Као да историја Србије почиње и завршава се у деведесетим. Доиста, за силне „глумце“ и читав корпус „натуршчика“ из јавног живота стварно све и почиње и завршава се у несретним деведесетим. Матрица према којој они мисле, делују и стварају се од тада не мења. Код дела тог корпуса ради се о лењости духа и мозга, али код већине је у питању свестан чин.
Наравно да је у деведесетим било превише лошег, али то не значи да је оно што је било на другој страни априори било добро. То никао не значи да сад по сваку цену треба бежати од себе, да случајно не бисмо срели (саме) себе у деведесетим. А и не ваља пљувачка на лицу. Превише пљувачке на превише лица, превише не ваља.
Сви поодавно и добрано знају ко је, шта је и колики је домет и значај епске песме. Знају и шта је историја Србије, шта историја Балкана, а шта доминантна интенција да од ње и њега настане.
Једино Предраг Мики Манојловић мисли да ће мир на Балкану наступити тако што ће Срби убити песме Филипа Вишњића. За то време, историјски натуршчици слични њему сањају да оживе Слободана Милошевића како би могли да кукају против њега. А онда све заједно — и песме, и нарацију, и вертикалу, и историју, и Вишњића, и Милошевића — изнова сахране.
Лопате и начин дубоког закопавања би требало да обезбеде они коју пишу текстове „улога“. Јер нарација (само)пљувача и мит којим се хране гласи — не можемо ништа сами, мора протектор да нас подучи.
