Све што се на овим просторима дешавало од деведесетих година наовамо дешавало се искључиво под диригентском палицом Запада, који је био више него спреман да нам извози свој производ — демократију, слажу се учесници Конференције „Биланс западног увоза демократије на простор СФРЈ од 1990. до данас“, коју је организовао „Фонд стратешке културе“.
Скуп је имао међународни карактер, а највећу пажњу учесника изазвало је излагање новинара интернационалне редакције Спутњика, политичког аналитичара Андреја Корибка, Американца који се последње три године усавршава на Московском државном универзитету. Он је подсетио да се Србија налази на историјској раскрсници Истока и Запада, али да за разлику од југословенског периода, више није могуће бити неопредељен. Америка и њени ЕУ помагачи то неће дозволити, баш као што су то учинили у Украјини и, верује Корибко, покушаће да силом и застрашивањем преведу Србију на своју страну.
„Запад никада неће прихватити Србију као словенску државу са блиским братским и прагматичним везама са Русијом. Самим тим, Србија се посматра као непријатељ предвиђен за друштвено-политички одстрел, који се већ корак по корак спроводи посредством мноштва такозваних невладиних организација које неконтролисано вршљају по њој. Ове групе и њихови страни покровитељи су преузели контролу над већином српских медија, тако да је просечном Србину врло тешко да стекне тачну слику тешког положаја у коме се његова земља налази“, каже Андреј Корибко.
Пуковник Горан Јевтовић је своје излагање посветио тзв. демократској реформи војске која је, како је рекао, за многе његове колеге које су у срцу имале одбрану државе била тежа од ратова деведесетих година. „Пет или шест година смо у војном врху даноноћно јурили вештице бранећи се од непријатеља кога не видимо, непријатеља који нас руши“, каже Јевтовић.
„Оно што је после рата остало у Републици Српској и Србији била је озбиљна оружана сила, гарант суверенитета тадашње Југославије и Српске… Пети октобар је преломна тачка, све што се дешавало неколико година пре тога и после тога рађено је према јединственом плану, ту нема случајности. Главни план је давно скројен и убрзо готово потпуно реализован“, рекао је Јевтовић.
Он је подсетио да су у време владавине Војислава Коштунице прво уништени граничари који чувају земљу од непријатеља споља, а да је затим уследило пензионисање чак сто седам генерала, те да је војска постала мање ефикасна тако што је сама уништила добар део наоружања.
„Механизми НАТО-а и Партнерства за мир, различити споразуми које поново потписујемо, ту су да бисмо уништили и оно што је још остало у војним магацинима, као на пример милион и седамсто комада мина, по наређењу Британије, која није потписник Отавске конвенције“, тврди Јевтовић.
Уредник информативног портала „Принцип“ Владимир Вуковић оценио је да је демократија по западном шаблону пречица за чланство у НАТО-у. Он је подсетио да је Црна Гора, поред окупиране српске територије на Косову и Метохији, на простору бивше Југославије најбољи пример како изгледа држава настала на шаблону западне демократије.
„На који начин објаснити чињеницу да је самостална Црна Гора званично признала, на српском страдању и крви новомученика успостављени западни државолики протекторат, такозвану републику Косово? Запитајмо се због чега је Црна Гора временски гледано преко ноћи постала самостална држава, од кога је постала независна, на чему се темељи референдум из 2006. године из кога се изродила тзв. независност Монтенегра. Запад ју је желео независну, макар самосталност стекла и на референдумској крађи“, рекао је Вуковић.
Он је додао да грађани Црне Горе, који живе у ери тоталитарне демократије, још увек чекају обећане плодове независности, док се традиција немилосрдно гази, а историјске везе са Русијом покушавају да избришу.
О продуктима политике Запада у Хрватској и српском питању говорио је Ратко Личина, Предраг Ћеранић осврнуо се на систем безбедности на простору бивше СФРЈ, а академик Коста Чавошки говорио је о двоструким аршинима западне демократије.
На скупу је било речи и о уништавању образовања у Србији после 5. октобра и проблемима историчара у тумачењу скорашње прошлости у „демократском“ друштву.
