Хиљаде држављана Европске уније одлучиле су да учествују у сукобима на Блиском истоку. Неки од њих ипак нису били свесни у шта се упуштају и нису били припремљени за призоре који их тамо чекају. Многи су побегли с ирачког и сиријског ратишта у своје матичне земље главом без обзира, згрожени страхотама које су видели.
Координатор Европске уније за борбу против тероризма Жил де Кершоф изјавио је недавно да би овакви повратници из Ирака и Сирије, такозвани покајници, могли да буду искоришћени за ширење пропаганде против врбовања нових чланова у редове терористичких организација.
Образлажући ову идеју, Кершоф је истакао да су затвори главни инкубатори тероризма, те да представљају најгоре могуће решење у случајевима када су се људи искрено покајали због одлуке да учествују у борбама Исламске државе, Нусра фронта и других радикалних организација.
Према његовом мишљењу, разочарани борци ДАЕШ-а могли би у затвору још више да се радикализују, док истовремено постоји ефикаснија алтернатива у виду рехабилитационих програма.
Стручњак за међународни тероризам, политиколог Драган Симеуновић, за Спутњик каже да садашња идеја да се користе покајници међу ратницима који су из Европе отишли да се боре за Исламску државу не може да буде пуки наставак праксе која постоји већ деценијама у многим земљама, јер је реч о људима који су озбиљно фанатизовани.
Истог је мишљења и стручњак за тероризам Џевад Галијашевић, који сматра да идеја о помиловању и рехабилитацији терориста „не уважава реалност“ и да, заправо, „потврђује да је тероризам геополитичка конструкција“.
„Запад ношен геополитичким интересима и својим предрасудама о чврстини уверења тих људи жели да изводи операције које су сулуде и немају везе са здравим разумом… Или ту постоји скривени план, можда заснован на томе да терористи у Европи, заправо, и не треба да се користе за антитерористичку пропаганду него против неког другог — да ли против Русије, против руских партнера, да ли против Србије, да ли у БиХ, на Косову, у Македонији…“, каже Галијашевић.
Драган Симеуновић подсећа на то да се у Великој Британији неколико стотина повратника већ увелико користи за подривање Исламске државе тако што износе своја негативна искуства, разочарења и оптужбе на рачун те организације.
„У одређеном проценту сигурно је реч о правим покајницима, али зато, с друге стране, вероватно има и људи који би се привидно покајали како би били боље третирани, како не би били хапшени, да би након тога могли поново да се укључе у терористичке воде“, упозорава Симеуновић.
Галијашевић британску праксу критикује јер сматра да је теза о томе да исламисте не треба поразити, него их наџирати, контролисати и по потреби геополитички користити — погрешна.
„Онда су дошли у позицију да пре две године ипак испоруче Америци једног од својих инсајдера Фатиха Камела, веома битног за рат у Босни и Херцеговини и за многе друге ратове, сарадника контраобавештајне службе Ми6, због терористичког напада у Њујорку, иза којег је он стајао с Ахмедом Бабаром“, подсећа Галијашевић.
Саговорник Спутњика сматра да терористе не треба рехабилитовати, него поразити — послати им поруку да су државе способне да се носе с том врстом претње, да ће легитимна репресија на коју држава има право бити примењена.
Говорећи о ситуацији у балканском региону, Џевад Галијашевић упозорава да повратници с блискоисточног ратишта на ову територију улазе несметано, штавише, уз помоћ западних служби, као и турске обавештајне службе.
„Они су управо фактори преваге у случајевима као што су македонски проблем и други случајеви Западног Балкана. Државе их не прате. Не постоје никакве мере надзора, ни формалне. Масовно и одлазе и враћају се“, каже Галијашевић.
Када је реч о Србији, Драган Симеуновић истиче да је, на срећу, с ових простора у Сирију отишло свега тридесетак људи, што је знатно мање од процента оних који су на ово ратиште отишли с Косова и из БиХ. Број повратника је, каже Симеуновић, такође незнатан, реч је само о неколицини људи који су под присмотром.
Политиколог наглашава да такви људи, ипак, могу да буду опасни, односно да шире утицај и нечињењем, тако што постају локални хероји којима један део младих почиње да се диви и да се угледа на њих.
Позитивна искуства
Симеуновић као позитиван пример из европске праксе у борби против тероризма наводи некадашњу борбу италијанских власти против припадника „Црвених бригада“. Тада се институција покајника користила у програму под називом „Петито“, помоћу којег су постигнути знатни успеси, пре свега у откривању других терориста, али и у антитерористичкој пропаганди.
Међу позитивним примерима оваквог вида борбе против тероризма је и чеченско искуство, о којем за Спутњик говори руски стручњак за психологију тероризма Игор Карпов.
„Познато је да су се отац и син Ахмат и Рамзан Кадиров борили против руских снага током рата у Чеченији. Председник Русије Владимир Путин је говорио да је Ахмат Кадиров схватио да би Чеченија требало да буде заједно с Русијом. Али треба имати у виду да је огромну улогу у читавом процесу одиграо заменик шефа Федералне службе безбедности Русије, генерал Угрјумов, који се више пута састао с Ахматом Кадировом и постао његов пријатељ. А онда је син, Рамзан Кадиров (актуелни лидер Чеченије), кренуо очевим стопама, јер је то у духу чеченског народа“, подсећа стручњак.
У руском националном антитерористичком комитету постоји специјални тим који одлази на северни Кавказ и снима изјаве оних који су се придружили терористичким групама јер су желели да се боре за некакву идеју и правду, али су се разочарали у ове идеје пошто су приморани да учествују у убиствима и пљачкама, прича стручњак. Спотови који се баве овом темом емитују се на локалним телевизијама.
„Може се рећи да безбедносне службе стално раде на спречавању ширења екстремистичке идеологије и да је у Чеченији стварно дошло до позитивних промена“, закључује Карпов.
Према проценама Међународног центра за борбу против тероризма из Хага, око 4.000 држављана земаља-чланица ЕУ отишло је у Ирак и Сирију да би се придружило радикалним организацијама које се боре на Блиском истоку. Велики број њих дошао је из Белгије, Велике Британије, Француске, Немачке. Трећина њих се вратила у своје матичне земље.
