Она је, поред осталих делова града, засута товарима касетних бомби. Међу погинулима је била и 26-годишња жена у поодмаклој трудноћи.
Око 11.20 касетном муницијом је, осим Шуматовачке, погођена и међуградска аутобуска станица и главна пијаца, а бомбе су падале и поред зграде патологије Клиничког центра и у Дуваништу, пишу „Јужне вести“.
У овим нападима је повређено још 18 људи. Неки од њих, погођени гелерима, остали су без руку или ногу.
Експлозијама, паници, врисци, запомагањима и хаосу тог 7. маја 1999. године сведочио је и Марко Смиљковић, уредник портала „Грађанин“, а тада новинар листа „Глас јавности“, који иначе живи у овом делу Ниша.
„Како каже, у то време народ није ни знао да постоје касетне бомбе, нити га је власт припремила на то да је напад њима могућ. Зато ни сам није био свестан да су ’кишобранчићи‘ који су почели да падају на Шуматовачку, где је и он пролазио са пријатељицом, заправо — бомбе“, наводи Смиљковић.
Каже да је мислио да је у питању маркетиншки трик, „да нас терају на предају“.
„Био сам преко пута Бановине када је пала прва бомба на свега петнаестак метара од мене. Један аутомобил ’застава 101‘ је експлодирао на моје очи. Завладао је хаос. Отрчао сам према кући да видим да ли су моји живи, а испред моје капије је лежао човек коме је касетна бомба разнела ногу. Вриштао је страшно, а неки људи су му помагали“, сведочи Смиљковић.
Да би ушао у своје двориште са друге стране, зашао је у Улицу Анете Андрејевић. И у њој је, присећа се, затекао ужас.
„Мртви људи по целој улици. Обични људи који су кренули на пијацу. Мајка и гости који су тада били у кући су, срећом, били живи. Свако од нас за тај 7. мај има своју причу, једнако тешку, једнако тужну. Било, не поновило се“, каже овај новинар.
Дан касније, 8. маја, погођен је и тешко оштећен Камени мост у Нишу, а 12. маја је касетна муниција бачена и на насеље Дуваниште, када је повређено 11 људи. И тај напад је донео жртву, али годину дана касније када је заосталу бомбу човек случајно активирао ашовом у својој башти.
Да би сачували овај трагичан датум од заборава, двојица младих Нишлија који су тада, као деца, сведочили бомбардовању Шуматовачке, пре неколико година снимила су филм „Звук ′99“
Бомбардовање Ниша почело је оглашавањем сирена 24. марта и трајало је до 10. јуна. У том периоду, према евиденцији научног радника и публицисте Новице Ранђеловића, на основу које је издао књигу „Ниш у ратном пламену“ погинуло је 26 цивила, теже је рањено њих 60, а лакше око 200.
У Нишу су се сирене за почетак или крај ваздушне опасности чуле 258 пута, становници су под ваздушном опасношћу били пуна 52 дана, док су бомбе град разарале 29 дана и за собом оставиле срушене мостове, школе, фабрике.
Како би се очувало сећање на невино страдале, сваке године се и 24. марта полажу венци и то на два обележја жртвама НАТО бомбардовања на почетку Шуматовачке улице.
