У дистопијској књизи „Отаџбина“ британски писац Роберт Херис бави се могућношћу да је Хитлерова Немачка победница Другог светског рата. Уопште, алтернативна историја или метода шта-би-било-кад-би-било, карактеристична пре свега за писце научне фантастике, може да буде погодна за развој нових теорија и повлачење историјских константи.
Тако, читајући „Отаџбину“, на први поглед би се могло закључити да су разлике између Хитлерове Европе и данашње Европе незнатне — Немачка је највећа европска економска сила, немачка валута је била најјача у Европи (док је није заменио евро), гастарбајтери хрле у Немачку на рад, Немачка је прва политичка сила Европе… Међутим, када загребемо испод површине, долазимо до суштине — каква Немачка и каква Европа?
Јер испод углађене површине Немачке описане у Херисовом роману крије се монструозна творевина саздана на јеврејским и словенским лешевима, опљачканом националном уметничком благу, израбљивању милиона „расно неподобних“ робова…
Хитлеров план за „Нову Европу“ био је сачињен из два дела — један се односио на Запад, где су, према нацистичком учењу, живела немачка „расна браћа“, други за Исток, где су живели Јевреји и Словени, „расно неподобни народи“.
Конкретан план за Србију био је да се простор око Дунава „рашчисти“ од Словена и формира покрајина Еугенија са Принц Еугенштатом (Београдом) као главним градом, прича историчар Предраг Марковић, који је са колегом, историчарем Чедомиром Антићем аутор књиге „Алтернативна историја Србије“.
„Ми бисмо сада, ако би наши преци уопште преживели, били негде у планинама јужно од Западне Мораве. Северно од тога, остатак нашег народа био би нека врста робља. Пољацима се спремала још гора судбина, Русима још гора. Словенски народи били су предвиђени или за робље, или за истребљење“, каже Марковић.
Хитлеров план за Пољску и СССР подразумевао је уништење елита словенских народа и претварање њихових остатака у робље. Велики градови, попут Варшаве, Лењинграда или Москве били би уништени, а неки делови СССР били би насељени Немцима.
Крим би постао покрајина Готланд (германско племе Готи, током Велике сеобе народа у 4. веку задржало се једно време на Криму), био би насељен Немцима и служио би као одмаралиште. Нови ритери, СС витезови, добили би делове источноевропских пространстава под своју управу и њима заповедали као феудима.
Према Марковићевим речима, Хитлерова идеја о „народу без простора“, подразумевала је да се источно и јужно од Немачке, рашчисте земље за насељавање Немаца, што данас, како каже, „изгледа лудачки и утопистички“.
„Када дилетанти и полуписмени људи, као што је Хитлер, добију толику моћ, и то толику моћ над тако добрим народом као што су Немци, дођу на пола корака до остварења својих идеја“, објашњава Марковић.
За запад европског континента, међутим, није била предвиђена таква судбина. Рат на Западу био је далеко углађенији, каже Марковић. Французи жале село Орадур које је спаљено 1944, али то је, према његовим речима, хиљадити или десетохиљадити део патњи које су поднели народи СССР-а.
„Сваком препоручујем да погледа белоруски филм ’Иди и гледај‘, о томе како изгледа нацистички масакр једног села на почетку Другог светског рата. Ту се показује немилосрдни карактер тог рата, који је такав постао тек на истоку“.
Када све ово знамо, како можемо да оценимо покушаје ревизије историје и негирање улоге Црвене армије у ослобођењу Европе од нацизма? Јер, како смо видели, на истоку Европе у питању није био само рат између војски које се боре за политичку превласт, већ борба на живот и смрт, за опстанак и право на живот.
Историјска истина може се упоредити са причом о томе како слепци виде слона, каже Марковић; једни га виде као црево, други као зид, трећи као стабло. Историја се одавно не посматра као монолитна збирка непобитних чињеница, али то не значи да су сва тумачења дозвољена и да је потпуна релативизација оправдана. Чињеницу да су руски и остали народи СССР-а поднели највећи терет Другог светског рата, немогуће је оспорити, објашњава Марковић.
„Руски народ је у том рату доживео ону мистичну улогу коју су му раније приписивали православни мислиоци — да ће руски народ спасити свет — на својим плећима изнео је свет из пакла Другог светског рата“, закључује он.
Ревизија историје присутна је на просторима Источне Европе од распада СССР-а. Градовима прибалтичких држава марширају ветерани естонских, летонских и литванских СС дивизија, руше се споменици црвеноармејцима, Хитлерови следбеници проглашавају се борцима за независност.
Борба за независност и борба на страни нациста су, према Марковићевим речима, две различите ствари, јер у историји постоје ситуације када треба одабрати страну — или сте за Хитлера или сте против њега.
Тако и украјинске власти кокетирају са успоменом на украјинске квислинге. Та је „традиција“ започела доласком на власт председника Виктора Јушченка, прекинута је после његовог одласка и доласка на власт Виктора Јануковича, а интензивирана је његовим свргавањем у државном удару.
Ради се о злочину над украјинском историјом, каже Марковић и додаје да Украјинци морају да буду опрезни због себе.
„Да ли заиста желе да се одрекну тог јуначког, величанственог дела своје историје, да су били део армије која је спасила свет? Зар заиста Бандера треба да остане украјински национални херој, а не маршал Тимошенко?“, закључује Марковић.
