Избори су завршени и нову владу Србије очекујемо у јуну. Према многим оценама, најважнији задаци те нове владе биће економски. О томе које све економске мере стоје пред Србијом, у „Спутњик интервјуу“ разговарамо са Миланом Ћулибрком, главним уредником НИН-а, и Владимиром Вучковићем, економистом и чланом Фискалног савета.
Господине Ћулибрк, можете ли нам дати пресек садашњег економског стања Србије?
Милан Ћулибрк: Нажалост, Србија је једна од 16 земаља Источне и Централне Европе која још није достигла БДП из 2008. Додатни разлог за бригу јесте што јавни дуг расте истим темпом од 2008. Србија у просеку сваке две године повећава јавни дуг за четири мијарде евра и тим темпом, ако се овако настави, не пише нам се баш најбоље.
Постоје ли неке добре ствари које су урађене и са којима нова влада може да стартује?
Ћулибрк: Најважније за ову владу јесте што је наследила релативно пристојан буџет, за разлику од ранијих година кад је било између милијарду и по и две милијарде евра минуса који је попуњаван новим задуживањима. Ако настави овим темпом, влада може да рачуна на извесну стабилност јавних финансија.
Можете ли и Ви, господине Вучковићу, да дате слику економије Србије данас?
Владимир Вучковић: Можда да поменемо неке од бољих ствари, пошто ћемо у току емисије више да указујемо на негативне. Раст БДП-а изгледа бољи него што је планирано, први квартал показује замашан међугодишњи пораст од 3,5 одсто. Стране директне инвестиције су расле у другој половини прошле године тако да и то може у овој и наредним годинама да дâ допринос расту.
ПРЕДУЗЕЋА У РЕСТРУКТУРИРАЊУ
Ако бисте морали да кажете једну ствар коју би нова влада морала већ првог дана да уради, која је то ствар?
Вучковић: Истиче време за предузећа у реструктурирању, практично ће нова влада каснити са неким новим мерама. Избори су успорили решавање њиховог статуса тако да влада мора да донесе одлуку да ли ће коначно да пусти та предузеће у стечај и банкротство — што је за највећи број њих неизбежно, или ће и даље буџетским новцем да их подржава — што би Србију удаљило од циља смањења дефицита јавног дуга.
Ћулибрк: Управо због тога што је то један од најтежих задатака који чека нову владу, можда не би било лоше размислити о томе да све те лоше потезе уради бивша влада, ова у техничком мандату. И да нову владу ослободи тих потеза.
Знамо да је рок за та предузећа 31. мај. Ако техничка влада не уради ово што Ви предлажете, шта се у том случају дешава?
Ћулибрк: Долазимо у проблем, јер би теоретски сваки поверилац већ првог јуна могао да блокира рачун рецимо РТБ Бора, чије се обавезе процењују на милијарду и двеста милиона евра. Олакшавајућа околност за РТБ јесте што је највећи поверилац држава Србија, али поред ње ту има доста банака, страних компанија. Слична је ситуација и са свим другим предузећима.
Шта је Фискални савет у овом конкретном случају саветовао Влади Србије?
Вучковић: Уколико се не реши тај статус, поново ће доћи на наплату. Нова влада треба да послуша струку, да буде тврдог срца и да се призна оно што је већ дуго познато и што је фактичко стање: ова предузећа немају перспективу.
Ћулибрк: Уосталом, сам премијер Вучић је, чини ми се негде у мају прошле године, рекао да су то мртва предузећа. После тога је и министар Сертић рекао да су то мртва предузећа. Упитао сам: ако су мртва, зашто их већ једном не сахраните.
Пре 15 година је покојни премијер Ђинђић у Скупштини Србије рекао да нико ко има посао неће изгубити посао. Ви сте, господине Вучковићу, малопре рекли да ти људи у предузећима у реструктурирању имају само формално посао. Шта је за ових 15 година урађено да људи који изгубе посао нађу ново ухлебљење, да ли је држава направила неки оквир?
Вучковић: Није пуно. Управо о томе причамо, да спас за Србију и српску привреду јесте развој приватног сектора. Да би се то десило, потребно је средити привредни амбијент, јачати институције, заштиту уговора…Нешто се ради, неки закони јесу промењени, иду у добром смеру, али још приватни сектор не може да апсорбује вишак радне снаге који постоји у државном сектору.
ВЕЛИКА ЈАВНА ПРЕДУЗЕЋА
У задацима који стоје пред новом владом су и велики системи попут ЕПС-а, Железница, Србијагаса… За све њих се већ годинама помиње реформа, осавремењавање пословања… Докле се ту стигло?
Вучковић: Та јавна предузећа су директно или индиректно наметала огроман трошак буџету. Предњачио је Србијагас, а кад се погледа финансијска слика, ЕПС још не оптерећује директно буџет али је његова задуженост прилично велика и уколико се и ти дугови превале на буџет, то би потопило јавне финансије Србије. Железница опстаје на субвенцијама, што није страшно јер и у другим земљама су железнице субвенционисане — али тамо да би биле успешне и ефикасне, а у Србији да би преживеле. Неколико тих ЈП заиста вапи за реформом, нешто је урађено прошле године, али заједничко за све те напоре јесте да су то све углавном организационе промене.
Ћулибрк: Ако узмемо просек у последњих десетак година, а и раније је била та пракса, из буџета је између 700 и 800 милина евра разних врста субвенција на овај или онај начин убацивано у предузећа да би се она вештачки одржавала у животу. Замислите да смо тих седам или осам милијарди евра употребили за развој и подршку приватном сектору, да смо направили некакав гарантни фонд који би могао да послужи за одобравање повољнијих банкарских кредита.
Вучковић: Добро је што су се ствари фокусирале и постале јасније у последњих годину-две дана. Неки непопуларни потези јесу повучени. Плате и пензије су смањене и, под претпоставком да остану замрзнуте, тај део проблема јавног сектора јесте на неки начин засад решен. Не можемо потпуно да кажемо да смо на новом почетку, већ да смо негде на трећини реформског пута.
КОЛИКО ЉУДИ ИЗ ЈАВНОГ СЕКТОРА ЋЕ БИТИ ОТПУШТЕНО
Нову владу чекају и отпуштања у јавном сектору?
Ћулибрк: Добар део тог посла је требало да буде урађен, али је било нереално очекивати да то буде урађено пред изборе. Ниједна влада то не би урадила. Али, нова влада ће то морати да уради јер је то и њена обавеза према споразуму са ММФ-ом.
Вучковић: Први план са ММФ-ом од 75.000 мање запослених за три године је био преамбициозан. Неће бити толико људи отпуштено, нити треба да буде толико људи отпуштено. Објективно, требало би тежити да двадесетак до тридесет хиљада људи у овој и следећој години буде отпуштено. То нису ћате, бирократе, пискарала, та отпуштања морају, нажалост, да погоде и део здравства, просвете, полиције, војске…
Ћулибрк: На пример, у здравству је највећи део тог вишка у сектору немедицинског особља.
Пошто у Србији људи брину о динару, може ли се очекивати стабилности валуте?
Ћулибрк: Мало имамо и среће јер је цела Европа суочена са проблем дефлације. Нема потребе да очекујемо драматичне промене у односу између динара и евра. Са друге стране, нисмо сигурни каква ће бити будућност еврозоне, шта ће се десити са британским референдумом, хиљаде других ствари ће утицати на међусобна кретања различитих валута… Ја се не бих ту кладио, али у принципу великих померања и слабљења динара не би требало да буде. Наравно, уколико некоме не падне на памет да штампа новац и да на тај начин проба да подстиче развој.
Вучковић: Сагласан сам. Ћулибрк је добро указао да не треба очекивати велика померања. Наравно, уз ограду да неки поремећаји у окружењу и свету могу да поремете токове капитала и да се онда то прелије и у Србију.
